Вештачка интелигенција је већ ушла у музеје. О томе више нема озбиљне расправе. Проблем је што је у многе ушла пре правила, пре обуке и пре јасне одговорности. То није прича о Србији, нити о једној установи. Проблем има глобалне размере.
UNESCO и ICOM су у Ријаду, 17. септембра 2026. године, представили резултате првог глобалног истраживања о употреби AI у музејима. Истраживањем је обухваћено више од 400 музеја у 90 држава. За сада није јавно видљиво да ли су у њему учествовали и музеји из Србије, али то тренутно није одлучујуће.
Резултати су врло јасни: 57% музеја већ користи AI, али 55% нема интерну AI политику, стратегију или смернице. Само 17% музеја организује обуку запослених за употребу AI.
То више није најава будућности. То је опис садашњег стања. А степен коришћења AI сигурно ће расти.
Музеји већ користе AI у администрацији, комуникацији, раду са публиком, истраживању и документацији. Посебно је важан податак да 43% музеја који користе AI већ то чини у истраживању и документацији. Ту се више не ради само о бржем писању објава, преводу кратког текста или помоћи маркетингу. Машина улази у простор у коме се обликује музејско знање о предмету.
А то никада није била споредна ствар.
Када AI помаже у опису предмета, обогаћивању метаподатака, препознавању имена, места, материјала, стилова, мотива или историјског контекста, грешка више није само техничка. Она може постати део каталога, изложбе, базе података, јавног текста, истраживачког рада или будуће дигиталне платформе. Једном прихваћена машинска допуна лако почиње да живи као проверено знање.
На то треба стално указивати. Ту заправо и почиње главни проблем. Ако више од половине музеја нема никаква интерна правила, онда добијамо огромну зону неформалне употребе. Да се разумемо: ово је стање на глобалном нивоу, не посебно у Србији. Али Србију готово сигурно чека исти пут, само са мање ресурса, мање обуке и више импровизације.
Неко користи AI за превод. Неко за сажетак. Неко за опис предмета. Неко за образовни материјал. Неко за истраживачку белешку. Неко у модел уноси јавне податке, а неко можда и необјављену документацију, личне податке, осетљиве фотографије или грађу чији статус није до краја јасан.
И све то може да изгледа као мала помоћ у свакодневном раду.
У стварности, то је питање музејске одговорности.
UNESCO и ICOM као највеће проблеме издвајају тачност, copyright, интелектуалну својину, заштиту података, транспарентност и пристрасност. То није списак апстрактних етичких брига. То су сасвим практична питања. Да ли је машински предложен опис тачан? Да ли је фотографија смела да буде унета у модел? Да ли су права јасна? Да ли је извор податка познат? Да ли је AI само поправио реченицу или је променио смисао? Да ли публика зна да је део садржаја машински посредован?
Музеји су установе поверења. Управо зато не могу да се понашају као да је употреба AI приватна ствар појединачног запосленог.
Није довољно да кустос, документариста, педагог, маркетинг служба или управа „пробају” неки алат. Наравно да ће га пробати. Сви га већ пробају. Ко тврди супротно избегава истину. Право питање је ко у установи зна шта се сме унети у AI, шта се не сме, за које послове је употреба дозвољена, шта мора бити стручно проверено, како се та употреба бележи и ко одговара за коначни резултат.
Без тога нема озбиљне дигиталне трансформације. Постоји само технолошка импровизација која тренутно може донети одређене користи, али дугорочно оставља установу без контроле над сопственим подацима и тумачењима.
За мање и средње музеје ово је нарочито важно. Њима није потребна велика, скупа и свечано написана „AI стратегија” коју нико неће читати. Потребан је кратак и јасан интерни протокол од неколико страна. Шта је дозвољено. Шта је условно дозвољено. Шта је неприхватљиво. Како се штити документација. Како се проверава машински резултат. Како се раздваја језичка помоћ од помоћи у тумачењу. Како се бележи употреба AI у истраживачком и јавном раду.
То је минимум. И тај минимум би већ многе музеје ставио испред стања које је UNESCO–ICOM истраживање управо показало.
Најопасније је веровати да ће се све само регулисати кроз праксу. Досадашње искуство и са много једноставнијим системима говори да неће. Пракса без правила брзо постаје навика. Навика без провере постаје стандард. А стандард који је настао случајно касније је веома тешко исправити.
Извештај из Ријада није важан само као статистика о AI у музејима. Он је упозорење да је сектор већ прешао праг употребе, али није изградио довољно правила, знања и одговорности.
Музеји више не могу да питају да ли ће користити AI. Већ га користе.
Сада морају да одговоре на много тежа питања: ко га користи, зашто га користи, шта му препушта, шта проверава, шта бележи и ко на крају стоји иза резултата.
Јер у музеју AI не производи само текст. Ако машински предлог уђе у документацију као чињеница, сутра може постати званично знање о предмету.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 18. септембар 2026.
Коментари
Постави коментар