Београд 2025. више није град каквим га памте његови становници, нити онај који данас замишљају. Док многи и даље верују да време овог града стоји — најчешће у осамдесетим годинама социјалистичке Југославије — демографски и економски токови откривају да се испод привида мировања крије дубока цивилизацијска промена.
Sheikh Zayed Grand Mosque (Абу Даби, УАЕ)
Престоница Србије полако се трансформише у мултикултурни центар, где присуство других верских и културних заједница више није споредни феномен, већ наша свакодневица, а у блиској будућности и неминовност. Сви знамо да становништво Србије стари, наталитет опада, и да пораст туриста као и снажни и миграциони токови из исламских земаља већ обликују нови урбани пејзаж Београда. Али, да ли ми хоћемо да видимо ту стварност?
Подаци Републичког завода за статистику прецизно показују да Србија има једну од најстаријих популација у Европи – просечна старост становништва у 2025. износи око 46,4 године, а удео особа старијих од 65 година до 2050. могао би достићи скоро 28,5%. Ови подаци нису само бројке – они откривају тренд неповратне промене структуре друштва, која ће утицати и на културни и на урбани идентитет престонице. Потом и целе Србије. Они су упозорење да ће празне школе, села зарасла у коров и тихи градови којима полако ходају изнемогли старци постати наша тужна свакодневица, ако се не појаве нове снаге, нови људи и нова култура који ће Срби донети нову виталност. Ту се не поставља питање да ли ће се тај процес одиграти, већ само када и ко ће населити полупусту Србију.
Оно што је већ данас потпуно потпуно јасно, наталитет Србије сигурно ће и у будућности остати низак, а континуирани одлазак младих из земље додатно ће створити хроничан проблем недостатка радно способних људи. Нисмо усамљени у том процесу. На Балкану сличан тренд бележе и Хрватска (45,5 година просечна старост), Босна и Херцеговина (44,7), Северна Македонија (43,6), Црна Гора (44,2) и Албанија (39,8), док Турска остаје релативно млада (32,4), а њен утицај на миграцију и исламски културни утицај у региону постаје све видљивији. Тренутно гледамо њихове серије на телевизији и угошћујућемо туристе, али Турци ће у најскорије доба поново почети да живе у Србији. Као стални житељи. И не само Турци.
Нема никаквих дилема да муслиманска заједница у Србији расте и постаје све видљивија и значајнија — од домаћег муслиманског становништва које ту живи вековима, преко све бројнијих туриста из исламских земаља, до стране радне снаге међу којима такође има пуно муслимана.
Никако не треба заборавити ни мигранте, али не само оне који долазе из Средње Азије, Блиског Истока, Африке, већ и мигранте које ће Србија прихватити из западноевропских земља. Биће то чин солидарности и демонстрација да зрело и одговорно прихватамо све вредности које постоје у Европи.
Важан, можда и пресудан значај, имаће и богата елита из исламских земаља која већ сада поседује хиљада хектара обрадивог земљишта око наше престонице, станове и зграде у ексклузивом дело града – Београду на води, која има многе фирме, ускоро и оне стратешки важне као што је нафтна индустрија. Њихов утицај на ширење ислама биће све значајнији.
Зато ће број муслимана у Србији, првенствено Београду, непрестано да расте. Исламска заједница Србије процењује да нашој престоници сада живи око 120.000 муслимана — четири пута више него што показује званични попис из 2022. године.
Све то води ка једном суштинском питању – у ком ће правцу престоница Србије културно и духовно развијати свој идентитет?
Зато и не треба поставити питање да ли је Београду потребна нова велика џамија са исто тако великим исламским центром. Тај подухват је неминовност!
Остаје само да се одреде локација и време почетка градње. Све више се утврђује став да учешће Србије и Београда у овом прекретничком подухвату треба да буде значајно, јер се тиме шаље порука о отворености културе и свести да су промене неминовне. Важно је да разумемо развојне трендове и да их обликујемо, а не да будемо само пасивни објекат историјских процеса којима не можемо да се одупремо.
Како ће изгледати и где би се налазила нова џамија са исламским центром у Београду није одлучено. Међутим, она по свом изгледу и симболици мора да постане незаобилазан визуелни репер српске престонице. Монуманеталност је обавезна. Зато би нова величанствена џамија морала да има пет снежнобелих купола и шест минарета, као потпуно нови симбол Београда и целе Србије.
Као идеална локација за нову џамију и исламски центар показује се простор у близини комплекса ЕКСПО који се тренутно гради. Тај део града налази се уз аутопут, у близини аеродрома, а у изградњи је и железничка пруга која ће повезивати аеродром и ЕКСПО.
Ова локација обезбедила би у почетку извесну изолованост, као и избегавање евентуалних сукоба са домаћим православно-хришћанским становништвом које би се осећало угрожено. Међутим, временом ће Београд да се прошири до ове локације, чиме се обезбеђује органско урбанистичко срастање, док би светлост ислама за то време обезбедила на хиљаде и десетине хиљада преобраћеника, нових муслимана из редова етничких Срба, као и чврсти мост између православља и ислама.
На том месту нова џамија била би лако доступна милионима туриста и пролазника, а својом позицијом и силуетом одмах би постала нови симбол Београда. Како онима који пролазе ауто-путем, тако и онима који слећу на аеродром. А то су десетине и десетине милиона људи сваке године.
Пет купола би својом архитектуром упућивале на пет стубова ислама – веру, молитву, милостињу, пост и ходочашће – и симболички би представљале пуноћу духовног присуства у срцу града. Шест минарета наглашава величину и видљивост центра, што би био изазов другим исламским центрима у региону — попут Сарајева, Приштине, Тиране и Новог Пазара — али и ширем регионалном контексту, укључујући и Истанбул. Наиме, мало је џамија са шест минарета – оне су реткост, а Београд би у тој чињеници могао да пронађе своју шансу за посебност.
Габарити замишљеног комплекса били би импресивни: пет купола од белог мермера, свaкa висока до 25 метара, почивале би на високим монументалним зидовима објекта који би се изградио на подијуму уздигнутом изнад земље најмање 15 метара, док би шест минарета, висине од 50 до 75 метара изнад тла, доминирало панорамом Београда. Када мујезинов позив на молитву коначно одјекне са минарета, чуће се од сремске равнице до Авале — као глас новог времена.
У унутрашњости овог комплекса налазио би се простран молитвени простор за око две хиљаде верника, створен тако да обезбеди мир и достојанство молитве, али и место за заједништво. Око џамије би се развијао мултифункционални центар намењен образовању, култури и друштвеним активностима, можда чак и велики исламски универзитет.
Било сасвим примерено и логично да носи име Мехмед-паша Соколовић, као симбол историјског наслеђа којим се поноси Србија. Све заједно, џамија и исламски комплекс би својом величином, складом и симболиком представљали духовни и архитектонски бисер без премца на читавом Балкану.
Београд би тиме добио не само верски објекат, већ и симболичку тачку повезивања са исламским земљама. Тај гест би имао снажан дипломатски и културни ефекат и могао би да учврсти улогу Београда као средишта међурелигијског дијалога у југоисточној Европи.
Снежнобеле куполе, симбол неба и светлости, биле би истовремено и метафора Београда – града који спаја духовно и световно, локално и универзално. Тај спој исламске традиције и локалне архитектонске културе отворио би ново поглавље у визуелном идентитету престонице.
Архитектура инспирисана џамијама у Персијском заливу додала би нову естетску нежност, битно другачију од традиционалних османских џамија, док би комбинација традиције и модерности послала поруку мултикултурности и међуверског дијалога.
Економски и демографски, пројекат би имао важну улогу у трансформацији Србије, која се већ одвија и заправо је неумољив процес. Са новом џамијом привукли би се милиони страних туриста из исламских земаља; Београд би постао место досељавања, како из земаља региона где живе муслимани, тако и из Турске и других блискоисточних држава. У исто време, све бројнији страни радници који подржавају економију и инфраструктурне пројекте постепено би, са својим породицама, постали интегрални део Београда и Србије. Као и они мигранти који ће морати да се иселе из западноевропских земаља. Нова београдска џамија биће симбол уточишта, наде у нови живот који отпочети у Србији.
Инклузија домаћег муслиманског становништва и његова идентификација са новим исламским центром у главном граду такође би обезбедила да Београд постане евидентни духовни и културни центар ислама не само за Србију, већ и за цео Балкан, са незаобилазним значајем у целом свету.
Београд ће да новим житељима добити и нову слику својих улица којима ће доминирати младе, витке, елегантне, образоване и модерне жене, али ипак дубоко везане за своју муслиманску веру. Ходаће градом у смиреној, а опет стилској хиџаби, са књигом у руци или телефоном, свесне савремених токова, а истовремено са нескривеним поносом на свој духовни идентитет. Редовно ће долазити у новоотворени исламски центар, где ће молитва бити њен тренутак мира, духовне снаге и повезаности са заједницом. Њихова приврженост породици биће видљива у лепоти рађања и гајења деце, а улице Београда испуњаваће се смехом и радошћу мајки са троје, петоро или више малишана.
Сваки корак таквих жена кроз град одражаваће хармонију између традиције и модерног живота у срцу града који се непрестано мења. Уз њих се рађа и нова духовност престонице, инспирација за књижевност и уметност која ће осликавати Београд какав тек полако назиремо. Нежемо дуго чекати на појаву таквих књижевника, драматурга, режисера, сликара.
Зато овај пројекат, нова велила џамија са исламским центром, никако није само архитектонски подухват далеке будућности – он представља симболичку трансформацију Београда која ће се убрзо десити. Београд, који је вековима био спој Истока и Запада, са новом џамијом позиционирао би се као истакнути исламски центар, визуелно и културно надмашујући све регионалне престонице.
Када се овај подухват позитивно реализује, нове генерације Београђана на свој град гледаће без страха од другачијег – као на простор који припада свима, али у ком свако може да препозна себе. То би био онај истински Београд отвореног срца о коме се много прича – онај којег смо одувек желели, али га тек сада почињемо градити, као видљив знак нове Србије, отворене, снажне и свесне своје улоге у свету који се мења.
Коментари
Постави коментар