Нова америчка политика финансирања научних истраживања шаље једноставну поруку: будућа наука ће све више припадати онима који имају податке, рачунарску инфраструктуру и тимове способне да AI укључе у истраживачки поступак.
Према извештају часописа „Nature“ од 24. јула 2026. године, америчка администрација покреће нови талас финансирања пројеката који треба да убрзају научна истраживања применом вештачке интелигенције. Истовремено се најављује и шире преиспитивање начина на који се средства за науку додељују.
Као што нас претходно искуство учи, ова вест никако није само америчка унутрашња тема.
Када велики финансијери почну да фаворизују истраживања која комбинују AI, велике скупове података и аутоматизоване експерименте, мењају се правила игре у целом научном систему. Такав модел брзо прелази националне оквире и постаје ново мерило пројектне успешности.
Пројектне пријаве почињу да се пишу другачије. Расте вредност машински читљивих података. Предност добијају институције које већ имају сервере, инжењере, програмере, уређене корпусе и стабилне истраживачке тимове.
Они који имају грађу, ма колико важну, али немају инфраструктуру, остају у слабијем положају.
За хуманистику је ту ризик посебно јасан. Формула „користи AI“ може брзо постати нова административна лозинка. Као што је некада „дигитализација“ често значила само скенирање без озбиљног научног плана, тако и AI данас може постати украс у пројектној пријави, а не стварни истраживачки метод.
То је опасна замена, са озбиљним последицама.
Озбиљан хуманистички пројекат не треба да покаже само да користи AI. Он мора да покаже које истраживачко питање тиме решава, зашто класичан поступак није довољан, како ће резултат бити проверен, ко одржава податке и код, и шта остаје научно употребљиво ако се модел, платформа или сервис угасе.
Без тих одговора нема научног напретка. Постоји само технолошка реторика.
Највећа последица овакве политике биће нова подела у науци. На једној страни биће велики инфраструктурни центри, лабораторије, универзитети и конзорцијуми који могу да повежу AI, податке, аутоматизацију и финансирање. На другој страни остаће мања истраживачка поља и установе које имају вредне изворе, збирке, архиве и локално знање, али немају технички кадар и стабилну инфраструктуру.
У хуманистици то може имати дугорочне последице. Историјски извори, музејске збирке, архивска грађа, локална периодика, фотографије, каталози и библиографије неће бити довољни ако нису претворени у проверљиве, добро описане и поново употребљиве податке. У новом систему неће бити видљив само онај ко има важну тему, већ онај ко уме да је припреми за рад у дигиталном и AI окружењу.
Зато ово није питање моде, већ питање истраживачке моћи.
AI ће несумњиво убрзати развој научних алата. Али ће истовремено појачати неједнакост између оних који имају инфраструктуру и оних који имају само садржај. За хуманистику, музеје, архиве и мање научне часописе то је озбиљно упозорење.
Ако се на време не уреде подаци, методе, стандарди и тимови, нова AI наука неће само убрзати истраживање. Она ће одредити ко ће уопште остати видљив у будућем систему знања.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 30. јула 2026.
Коментари
Постави коментар