Највећи проблем употребе вештачке интелигенције у култури, науци и јавном говору није увек у ономе што је очигледно машински написано. Много је важније оно што остаје сакривено: ситне одлуке, промене формулације, померања смисла, ублажавања, поједностављивања и тумачења која је AI предложио, а човек прихватио као своја. Несвесно или свесно.
У часопису „Humanities and Social Sciences Communications“ објављен је рад Bronwyn Isaacs „Using AI to create cultural content: ethnographic insights into everyday ethics in Aotearoa New Zealand“. На основу етнографског истраживања стваралаца културног и јавног садржаја на Новом Зеланду, ауторка не полази од великих етичких кодекса, већ од свакодневне праксе.
Управо зато је овај текст важан. Етика AI не настаје само у правилницима, универзитетским комисијама и јавним декларацијама. Она настаје у стварном раду: у тренутку када неко одлучи шта ће препустити моделу, шта ће променити после његовог предлога, шта ће прећутати, шта ће проверити, а шта ће пустити као довољно добро.
Ту се види права дубина проблема. AI ретко улази у текст као један крупан, видљив захват, мада постоје аутори који и тако поступају. Чешће улази кроз мале интервенције: поправљену реченицу, лепше сложен пасус, предложен наслов, ублажену оцену, „природнији“ тон, шире објашњење, другачији избор појмова. Управо те мале промене могу постепено да преобликују ауторство, културни контекст и одговорност.
За историографију је то посебно озбиљно, иако су многи аутори и пре AI преузимали туђе идеје, речи, реченице, читаве пасусе, па и закључке, без навођења ауторства.
Данас је проблем још сложенији. Историчар не користи AI само онда када му препусти да напише цео текст. Користи га и када тражи да среди белешке, упореди изворе, предложи закључак, преобликује оцену, направи сажетак, објасни локални појам „широј публици“ или ублажи формулацију која делује сувише оштро. У сваком од тих корака може доћи до малог, али важног померања које утиче на крајњи резултат.
На пример, локални појам може бити замењен глобално разумљивијим, али мање тачним изразом. Несигурна тврдња може добити сувише „гладак“ облик. Сложен историјски контекст може бити сведен на прихватљиву општу формулу. Тон извора може нестати у „лепо“ написаној реченици. Аутор може помислити да је добио само стилску помоћ, иако је у текст већ ушла машински посредована интерпретација.
То је оно што се најтеже види и што се најлакше прећуткује.
Зато питање није само: „Да ли је AI коришћен?“ То је сувише једноставно и заправо грубо питање. Много је важније: где је коришћен, шта је променио, шта је предложио, шта је прихваћено, шта је проверено у извору и ко на крају одговара за тумачење.
Посебан значај рада Bronwyn Isaacs јесте културни контекст Aotearoa New Zealand. Културни садржаји у овом случају, као и у многим другим срединама, могу бити повезани са домородачким знањем, колективним правима, локалним појмовима и ограничењима која се не могу свести на обично ауторско право. Из тога следи важна поука: то што је неки податак технички доступан не значи да постоји морално право да се користи за обуку модела, генерисање садржаја или јавну интерпретацију.
То важи и за музеје, архиве и историјска истраживања. Необјављена документација, породична грађа, осетљиве приватне фотографије, сведочења, локални називи, верски садржаји и материјал који зависи од пристанка заједнице не могу се третирати као обичан текст за обраду. Није све што се може унети у AI алат заиста и допустиво унети. Разуме се, на ово се многи неће пуно освртати, али је баш зато важно да се истакне.
Зато установама културе нису потребне само опште изјаве о „одговорној употреби AI“. Потребан је кратак, јасан и практичан протокол: шта је дозвољено, шта је условно дозвољено, а шта је неприхватљиво. Треба јасно раздвојити језичку помоћ од помоћи у тумачењу, јавну грађу од осетљиве документације, техничку обраду од ауторског закључка.
Највећа вредност рада Bronwyn Isaacs није у томе што нуди још један универзални етички модел. Његова вредност је у томе што показује да се одговорност за AI не решава на крају, када је текст већ написан. Она мора бити уграђена у сам ток рада.
Јер AI не мења само завршни текст.
Он, признали ми то или не, може неприметно променити и пут којим се до тог текста дошло.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 5. август 2026.
Коментари
Постави коментар