Када се нека национална установа културе у Србији прикључи међународној мрежи за примену вештачке интелигенције у библиотекама, архивима и музејима, то на први поглед делује као велики искорак. У јавности се лако створи утисак да је самим потписивањем меморандума већ направљен важан корак ка будућности.
Али ствар је много сложенија.
Чланство у међународној мрежи само по себи не значи да постоји стратегија. Не значи да постоји тим. Не значи да су сређени подаци. Не значи да су установе повезане. Не значи да ће локални музеји, архиви и библиотеке од тога имати било какву стварну корист.
Треба бити отворен: такво чланство може значити много. Али може значити и врло мало.
Ту почиње главни проблем. У домаћем институционалном животу међународна сарадња често се претвара у ритуал: потписивање, саопштење, фотографија, конференција, неколико звучних реченица о иновацијама — и затим повратак на старо стање.
Такав модел не мења систем. Он само производи привид да се систем мења.
У области културног наслеђа тај привид може бити посебно опасан.
Вештачка интелигенција у библиотекама, архивима и музејима не почиње од атрактивних апликација, чет-ботова и демонстрација. Она почиње од досадних, али пресудних питања: какви су метаподаци, шта је дигитализовано, шта није, ко контролише корпусе, како се проверава OCR, како се описују личности, места и догађаји, шта је доступно за преузимање, ко има право на поновну употребу и ко тумачи резултате.
Без тога нема озбиљне AI модернизације.
Постоји само лепо упакована реторика.
Највећи ризик није у томе да домаће установе неће бити присутне у међународним мрежама. Биће присутне; то је неминовност. Ризик је да ће бити присутне само формално. Још већи ризик је да ће та присутност остати затворена у уском кругу великих установа, док ће локални музеји, архиви и библиотеке остати на маргини — као испоручиоци грађе, без стварног утицаја на стандарде, пројекте, финансије и тумачење.
То би било дигитално обнављање старог односа центра и периферије.
Постоје и питања од националног значаја. Српски језик, ћирилица, латиница, историјски облици писања, локални топоними, лична имена, старе класификације и неуједначени описи неће се сами од себе уклопити у глобалне AI системе. Ако домаће установе не буду активно учествовале у обликовању правила, туђи модели ће технички обрађивати наше наслеђе, али га неће нужно добро разумети.
Зато међународно повезивање има смисла само ако води ка унутрашњој изградњи система.
Потребни су обучени људи, уређени подаци, заједнички стандарди, отворени корпуси, јасна правила употребе, проверљиви поступци и сарадња библиотека, архива, музеја, универзитета и локалних установа. Без тога, чланство у међународној мрежи остаје украс на згради која изнутра није обновљена.
Право питање зато није да ли је нека установа постала део светске мреже.
Право питање је да ли ће то чланство отворити домаћи систем или ће само повећати престиж једне институције.
Ако међународна сарадња не донесе знање назад у земљу, ако не укључи локалне установе, ако не створи заједничке стандарде и ако не заштити домаће културне податке од пасивног извоза, онда се не ради о модернизацији. Ради се о симболичком присуству без стварне моћи.
У новој AI ери културно наслеђе неће бити важно само као збирка предмета, докумената и књига. Биће важно као скуп података, веза, описа, права приступа и правила тумачења.
Ко не учествује у обликовању тих правила, прихватиће правила која је неко други већ написао.
Зато међународно чланство може бити почетак озбиљне промене. Али само под једним условом: да не остане церемонија, него да постане основа за изградњу заједничке националне инфраструктуре културног наслеђа.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 18. јула 2026.
Коментари
Постави коментар