Коришћење AI постало је масовно и ускоро се вероватно неће постављати питање да ли је AI коришћен у неком истраживању или писању, већ како је коришћен. Тачније, да ли смо у том процесу били пасивни корисници добро срочених предлога, или смо задржали сопствено расуђивање, знање и искуство.
Суштински, највећа опасност није у томе да ће вештачка интелигенција уместо нас написати неки текст. То се већ дешава. Много је опасније ако нас постепено одвикне од самопровере.
У часопису „e-Kafkas Journal of Educational Research“ 31. августа објављен је рад Şengül Erden и Mehmet Fatih Döğer, „Offloading cognition to artificial intelligence: A qualitative study of teachers’ experiences and perceptions“. Аутори су разговарали са 17 наставника и анализирали како AI асистенти мењају њихов рад, али и њихове когнитивне навике. Испитаници су навели јасне користи: мањи ментални напор, мањи временски притисак, бржу припрему материјала и већи осећај ефикасности. То није спорно. AI заиста може да растерети човека.
Међутим, проблем почиње када растерећење постане навика да се више не проверава сопствени поступак.
Аутори говоре о „когнитивном растерећењу”, у коме човек део менталног посла препушта алату. То само по себи није ништа ново. Научници већ дуго користе библиографске базе уместо памћења, Zotero уместо ручног форматирања, OCR уместо преписивања, претрагу уместо листања сваке странице. Нико разуман у томе не види пропаст знања. Проблем настаје онда када се са техничког или механичког задатка пређе на просуђивање. Када размишљање постане „непотребан напор“.
Ту граница није увек видљива на први поглед. AI може да среди белешке, али врло лако може и да предложи шта је у њима најважније. Може да сажме текст, али и да наметне редослед значаја који аутор није сам изградио. Може да помогне у формулацији проблема, али и да тихо преузме део закључивања. Управо ту почиње опасност: човек мисли да је добио помоћ у раду, а заправо је већ прихватио туђи ток мишљења, само зато што је добро сложен и делује уверљиво.
Ту се појављује оно што аутори повезују са „метакогнитивном лењошћу”: слабљење навике да човек сам прати сопствени поступак, проверава резултат, сумња у први одговор и пита се како је до закључка уопште дошао.
Сви који припадају епохи у којој су масовније почели да се користе калкулатори, тадашњи „дигитрони”, знају о чему је реч. Ко данас уопште уме да „пешке” рачуна квадратни или кубни корен? Множење и дељење многима су већ постали непријатне операције. Сабирање и одузимање још се некако држе, али ни ту не треба имати превише илузија.
За историографију је ова промена изузетно важна.
Историчар не ради само са информацијама које се могу свести на бројеве и њихове односе. Он ради са изворима, траговима, контекстима, празнинама, противречностима, туђим тумачењима и сопственом одговорношћу за закључак. Понекад се много може закључити и из одсуства података о некој теми у посматраној епохи. За машину је то често празно место. За историчара може бити траг.
Ако AI преузме претрагу, поређење, сажимање, предлагање аргумента, па чак и језичко уобличавање, онда није довољно на крају рећи: „проверио сам”. Питање је шта је уопште остало да се проверава ако је ток мишљења већ препуштен моделу.
То је много суптилнији проблем од плагијата или машински написаног текста.
Свако ко је користио AI зна да машина може уредно да формулише закључак који делује разумно. Може да предложи везу између извора. Може да издвоји „главну тезу”. Може да ублажи оштру оцену, изглади несигурност и сложи пасус тако да све делује уверљиво, мирно и „разумно”.
Али баш у томе је ризик. Истраживач може постепено престати да реконструише аргумент својом главом. Може заборавити да људске поступке у прошлости нису покретали само разум, интереси и јасно формулисани циљеви, већ и страх, страст, сујета, мржња, вера, навика, заблуда, насиље, случајност и низ мотива који се тешко претварају у уредан машински образац.
Када су у питању средње и старије генерације историчара, са приличном сигурношћу може се претпоставити да та навика самосталног просуђивања још постоји. Али сви знамо и нешто друго: човек лако прихвата добро срочен предлог, нарочито када је уморан, у журби или под притиском. За најмлађе генерације истраживача ризик је још већи. Оне не морају изгубити навику самосталног закључивања. Можда је никада неће и развити.
Најзанимљивији налаз студије јесте да искуснији корисници спонтано развијају контрамере. Не прихватају први одговор. Проверавају AI према другим изворима. Пореде га са сопственим знањем. Преправљају машински предлог. Враћају се задатку и питају се да ли је модел заиста помогао или је само произвео уверљиву пречицу.
То је можда најважнија поука. Али остаје питање колико ће дуго бити жива ако се AI буде користио као замена за напор, а не као помоћ у раду.
Права AI писменост није умеће да се напише добар prompt. То је само занатски почетак. Права AI писменост подразумева да човек зна шта не треба да препусти моделу.
За научни рад граница мора бити много строжа. AI може преузети део информационог оптерећења: претрагу, груписање, техничко сређивање, језичку помоћ, упоређивање великих количина материјала. Али не би смео систематски да преузме епистемичко просуђивање: шта је доказ, шта је спорно, шта је важно, шта је узрочно, шта је само слично, а шта заиста историјски значајно.
Историја Балкана је за то добар пример. Можемо ли такво поље, пуно спорова, митова, страха, насиља, сећања, идеологија и недовршених расправа, препустити машини као да је реч о техничком сређивању података?
Дакле, када човек престане да проверава сопствени пут до закључка, проблем више није само у коришћењу AI.
Проблем је у томе што су размишљање и закључивање жртвовани удобности.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 1. септембар 2026.
Коментари
Постави коментар