У часопису „Transactions of the Royal Historical Society“ објављен је важан текст „Show Me the Data: New Practices for Historical Sources“, који потписују Ruth Ahnert, Katherine McDonough и Daniel C. S. Wilson.
Тема на први поглед делује технички: историјски подаци, дигитализоване колекције, репозиторијуми, приступ и поновна употреба. У ствари, реч је о једном од кључних питања савремене историографије.
Историчари већ дуго пасивно посматрају дигитализацију као посао библиотекара, архивиста, информатичара или програмера. Дакле, нешто што их се не тиче превише. Такав став није више одржив, јер се многа важна питања и одлуке препуштају другим „струкама“.
Када се архивска грађа, или неки други извор, претвара у податке, неко одлучује шта ће бити дигитализовано, шта ће остати невидљиво, како ће документ бити подељен, које ће особе, места и догађаји бити препознати, које ће категорије бити понуђене за претрагу и под којим условима ће подаци касније моћи да се преузму, провере и поново анализирају.
То свакако само нису споредне техничке одлуке.
Оне одређују шта историчар може да види, шта може да пронађе и каква питања уопште може да постави. Не треба да се заварамо, јер ће у будућности већина историчара користити пре свега дигитализоване изворе.
Зато је опасно када се дигитализоване колекције представљају као да су саме по себи неутралан прозор у прошлост. Нису.
Свака база има своју историју: ко ју је направио, шта је у њу ушло, шта је изостављено, како је урађен OCR, како су очишћени подаци, који су метаподаци додати, шта се може претраживати, а шта остаје скривено иза интерфејса.
Посебан проблем су комерцијалне платформе. Оне могу омогућити изузетно брзу и корисну претрагу, али истовремено могу ограничити оно што је за озбиљно истраживање неопходно: приступ целом корпусу, проверу начина обраде, увид у структуру података, поновљивост анализе и јасно разумевање зашто је један документ пронађен, а други није.
Тако доступност може да расте, а проверљивост да опада.
За историографију је то озбиљан проблем. Извор више није само рукопис, новински чланак, фотографија или службени документ. Извор постаје и начин на који је та грађа претворена у податке. OCR, метаподаци, категорије, идентификатори, везе, извозни формати и услови приступа постају део критике извора.
Истраживачки податак није неутрални остатак извора. Он је нова критичка форма извора.
Зато историчари не би требало, или да будемо још директнији - не смеју да препусте питање података другима. Морају учествовати у пројектовању база, описивању корпуса, документовању обраде, одређивању услова поновне употребе и стварању заједничких стандарда. У супротном, ризик је јасан: историографија ће користити дигиталне изворе чију унутрашњу логику не контролише и често не разуме до краја.
Ово је посебно важно у време AI алата. Ако подаци постају основа машинске претраге, семантичког повезивања и аутоматизоване анализе, онда питање ко припрема, уређује и контролише податке постаје још важније.
Будућа историографија неће зависити само од тога колико је грађе дигитализовано. Зависиће од тога да ли су подаци проверљиви, описани, доступни, поновљиви и разумљиви онима који на основу њих граде историјско тумачење.
Зато је порука текста „Show Me the Data: New Practices for Historical Sources“ једноставна и оштра: историчари морају преузети одговорност за истраживачке податке. У супротном, неко други ће одлучивати шта је у дигиталној прошлости видљиво, претраживо и научно употребљиво.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 17. јула 2026.
Коментари
Постави коментар