Часопис „Organization Science“ објавио је студију и уреднички осврт под насловом „More Versus Better: Artificial Intelligence, Incentives, and the Emerging Crisis in Peer Review“. Текст је важан јер показује да вештачка интелигенција не мења само начин на који се научни радови пишу, већ и услове у којима уредници и рецензенти могу да процене њихову стварну вредност.
Изнети подаци су озбиљно упозорење. Број достављених рукописа порастао је за око 42% од краја 2022. године, док је истовремено просечан квалитет писања опао. Аутори тај раст повезују са широм употребом AI алата и са већ познатим академским притиском да се објављује што више.
На први поглед, могло би се помислити да је главно питање да ли је прихватљиво користити AI за језичко дотеривање текста. Али то је само површина проблема.
Прави проблем је у томе што AI нагло олакшава производњу текста који личи на научни рад. Не олакшава, међутим, његову стручну проверу.
Ту настаје озбиљан несклад. Аутор може брже да припреми рукопис, допише нову верзију, поправи стил, прошири увод или направи преглед литературе. Уредник и даље мора да процени да ли текст има смисла као научни прилог. Рецензент и даље мора да провери изворе, податке, аргументе, литературу, метод и закључке.
Добро написан текст није исто што и добар научни рад.
У хуманистици је та разлика посебно важна. Квалитет историографског, етнолошког, социолошког или музеолошког рада не почива само на тачним подацима. Он почива на познавању расправе, разумевању контекста, раду са изворима, појмовној прецизности и способности да се изгради уверљиво тумачење.
AI може направити течан преглед литературе, али може и прикрити да аутор не познаје стварну расправу. Може повезати појмове који само наизглед припадају истом проблему. Може произвести уредан пасус у коме нема озбиљне стилске грешке, али има озбиљног методолошког празног хода.
Зато се криза рецензирања неће решити само тражењем „AI трагова” у тексту. То је сувише плитак одговор.
Много важније постаје питање како је рад настао: који је корпус коришћен, како су бирани извори, на чему почивају тврдње, одакле потичу цитати, шта је урадио аутор, а где је коришћен AI. Уредништва ће све више морати да гледају не само завршни текст, већ и истраживачки поступак који стоји иза њега.
За мале научне часописе то је нарочито важно. Њихов рад често почива на малом броју уредника, понекад и на једном човеку, ограниченом кругу рецензената, стручном поверењу и доброј вољи академске заједнице. Ако се број привидно уређених, али суштински слабих рукописа нагло повећа, такав систем постаје све теже одржив.
Зато текст „More Versus Better: Artificial Intelligence, Incentives, and the Emerging Crisis in Peer Review“ има значај и изван области организационих наука. Он упозорава на проблем који ће осетити цело научно издаваштво: AI може убрзати писање, али не може убрзати стручну одговорност.
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 13. јула 2026.
Коментари
Постави коментар