Музеји нуде посебан доживљај прошлости који се не може добити нигде другде. Сусрет са оригиналним предметима, историјским просторима и људима који умеју да објасне њихово значење оставља снажан и трајан утисак. Такав доживљај не могу у потпуности да замене ни књиге, ни филмови, ни информације доступне на интернету. Зато је вођење посетилаца један од најважнијих и најодговорнијих музејских послова. Непосредан контакт са добрим водичем често одређује читав доживљај музеја. Али добар водич не мора увек да исприча причу која ће се посетиоцу допасти. Понекад је његова обавеза да каже управо оно што посетилац не жели да чује.
А управо тај последњи део посла могао би да постане проблематичан са све широм употребом вештачке интелигенције.
AI водичи већ могу да разговарају са посетиоцима, одговарају на питања на различитим језицима, прилагођавају објашњења узрасту и интересовањима публике, па чак и да оживљавају давно преминуле историјске личности. Реч је о изузетно привлачним могућностима које би могле темељно да промене начин представљања културног наслеђа. Разговор са дигитално реконструисаном средњовековном краљицом или неком другом историјском личношћу може бити занимљивији од многих уобичајених музејских вођења.
Али шта ако тај пријатни и убедљиви саговорник почне да говори управо оно што посетилац жели да чује?
Проблем није измишљен. У истраживањима вештачке интелигенције већ је препозната појава која се назива AI sycophancy — склоност језичких модела да повлађују кориснику, потврђују његове ставове и пружају одговоре који ће му се допасти, чак и када за такве одговоре нема довољно оправдања.
Истраживачи Универзитета Станфорд су 2026. године испитали 11 водећих језичких модела и утврдили да су у задацима давања личних савета у просеку 49% чешће потврђивали поступке корисника него људи из упоредне групе. Посебно је занимљиво што су испитаници такве одговоре често више ценили и веровали им, иако су они могли негативно утицати на њихово расуђивање.
Истраживање није спроведено у музејима. Али тешко је занемарити његове могуће последице за музејско тумачење прошлости.
Замислимо посетиоца који пред портретом неког владара пита AI водича да ли је тај човек заиста био велики добротвор и заштитник народа. Уколико систем на основу начина на који је питање формулисано закључи да посетилац већ има позитивно мишљење о владару, могао би да буде склон да ту представу потврди, истакне примере који јој иду у прилог и прећути оне који је доводе у питање.
Посетилац ће можда бити одушевљен. Добио је јасан одговор, лепо испричану причу и потврду сопственог уверења.
Али шта је заправо сазнао?
Још је осетљивије када је реч о ратовима, националним сукобима, историјским неправдама, политичким идеологијама или личностима око којих постоје супротстављена тумачења. Историјска питања често садрже и претпоставке које би добар водич најпре морао да преиспита. Машина која настоји да одржи пријатан разговор могла би да поступи другачије и од погрешне претпоставке направи читаву причу.
То, наравно, није доказ да сви AI водичи тако раде. Али истраживања о повлађивању показују да ризик постоји и да се не сме занемарити.
Посебно је занимљив пример британског замка Лидс.
Током 2026. године посетиоци су у овом историјском комплексу могли да разговарају са дигиталном реконструкцијом средњовековне краљице Елеоноре Кастиљске. Она одговара на питања, говори више језика и прилагођава разговор посетиоцима. Реч је о сложеном покушају да се историјско знање, савремена технологија и непосредан доживљај прошлости споје у једно искуство.
Дигитална краљица краљице Елеонора Кастиљска и посетиоци дворца у Лидсу
Ауторке стручног приказа овог пројекта, Доминик Бушар и Сју Причард, посебно упозоравају на опасност од лажног ауторитета.
AI реконструкција може говорити самоуверено и убедљиво чак и када историјски извори не пружају довољно података за одговор. Систем се ослања на кустоски припремљену базу знања, али приликом питања која превазилазе тај корпус може користити и шире доступне информације, чија поузданост није увек иста.
Зато су у замку Лидс много пажње посветили провери одговора, означавању неизвесности и очувању кустоске контроле над тумачењем. Посетиоцима се објашњава шта систем зна на основу проверених извора, а шта представља његову реконструкцију.
То је важна мера опреза. Јер када дигитална историјска личност говори у првом лицу, са лицем, гласом и привидном личношћу, њени одговори могу оставити много снажнији утисак од обичног текста на изложбеном паноу.
Али посетилац не разговара са средњовековном краљицом. Разговара са савременим програмом који на основу расположивих података ствара њену уверљиву представу.
Ако је то занимљив и осетљив експеримент у случају средњовековне владарке, колико би тек сложена била примена исте технологије на личности из новије историје, око којих и данас постоје снажне политичке и идеолошке поделе?
Замислимо музеј у коме посетиоци могу да разговарају са дигитално реконструисаним Јосипом Брозом Титом или генералом Дражом Михаиловићем. Један посетилац у Титу види ослободиоца, државника и творца социјалистичке Југославије, други првенствено диктатора одговорног за политичку репресију. Слично је и са Михаиловићем: једни наглашавају његову улогу у антифашистичком отпору, други сарадњу делова његовог покрета са окупаторима и злочине које су починиле поједине четничке јединице.
Историјска истраживања не могу се свести ни на једну од ових једностраних представа. Али да ли би AI водич успешно одолевао искушењу да сваком посетиоцу понуди баш ону верзију прошлости коју очекује? Да ли би исти дигитални Тито или Михаиловић различитим посетиоцима говорили различите приче, у зависности од начина на који им постављају питања?
Овде се, међутим, не завршавају могуће последице повлађивања.
Шта би се догодило ако би посетилац постављао питања о Јасеновцу или Сребреници полазећи од неистинитих тврдњи, умањивања броја жртава или порицања утврђених злочина? Да ли би AI водич настојао да избегне сукоб са посетиочевим уверењима или би јасно указао на историјске доказе?
Различита тумачења прошлости нису исто што и произвољно одбацивање утврђених чињеница. Постојање усташког логора смрти у Јасеновцу и масовни злочини који су у њему почињени не могу бити ствар личног избора. Исто важи Сребреницу или неко друго место злочина, без обзира на националну и верску припадност жртви. О узроцима, контексту, одговорности појединих актера и култури сећања може се и мора истраживати, али се утврђени злочини не могу прилагођавати очекивањима посетилаца.
Управо ту постаје јасно зашто музејско приповедање није само питање технологије, занимљивог доживљаја или задовољства публике. Реч је и о одговорности установе за историјске чињенице које представља.
Постоји и нови европски пројекат који иде још даље у персонализацији музејског доживљаја.
NARRATIA, започет у септембру 2026. године, развија генеративне историјске приче и интерактивна окружења заснована на вештачкој интелигенцији и мешовитој стварности. Предвиђено је шест пилотских примена у пет европских земаља, од археолошких паркова и средњовековних путева до барокних градова и индустријског наслеђа.
Посетилац више не мора да прати унапред припремљену причу. Може сам да поставља питања, бира теме и утиче на ток сопственог историјског доживљаја. Организатори истичу да таква слобода мора бити ограничена историјском тачношћу и да се мора избегавати банализација културног наслеђа.
То је за сада пројекат у развоју. Али његова замисао већ отвара прилично озбиљна питања.
Где се завршава прилагођавање музејског објашњења интересовањима публике, а где почиње прилагођавање саме прошлости?
Наравно да детету, студенту, туристи или стручњаку исти предмет не треба објашњавати на исти начин. Добар музејски водич то одавно зна. Али различит речник, дужина излагања и избор примера нису исто што и промена историјских чињеница.
Посетилац може да бира шта га занима. Не би требало да бира које су историјске чињенице истините.
Једнако је важно и питање шта се догађа са самим музејским предметом.
Истраживање представљено на међународној конференцији CHI 2026 показало је да је 48% испитаника у британском узорку од 200 особа изразило забринутост или могућу забринутост због употребе разговорних AI система у музејима. Међу проблемима су издвојени одвраћање пажње од изложених предмета, слабљење људске димензије посете и могући губитак аутентичности музејског искуства.
То је занимљив резултат јер се у промотивним најавама нових технологија често подразумева да је свака додатна интерактивност добродошла.
Али више разговора са машином не мора да значи и боље разумевање изложбе.
Посетилац може толико да се заинтересује за дигитално реконструисану личност да готово заборави на оригиналне предмете који су били повод за читаву поставку. Технологија која је требало да га приближи историји може постати главна атракција, док стварна историјска грађа остаје у другом плану.
Наравно, било би погрешно идеализовати традиционално музејско вођење. И људски водич може да повлађује посетиоцима, прећуткује непријатне чињенице или понавља политички пожељне представе о прошлости. Музеји су то радили много пре појаве вештачке интелигенције.
Међутим, AI може тај проблем учинити много распрострањенијим. Уместо једне приче коју водич изговара пред групом, сваки посетилац могао би да добије сопствену верзију прошлости. Систем би могао непрестано да мења нагласке, тон и избор појединости, настојећи да разговор остане занимљив и пријатан.
И ту се појављује још један проблем. Како ће музеј уопште знати шта је поједини посетилац чуо? Ко ће проверавати стотине или хиљаде различитих одговора које машина може да произведе током једног дана? Шта ће се догодити када се ти одговори међусобно разликују, па чак и противрече један другом?
Одговорност музеја не престаје тиме што је посетиоцу омогућено да сам поставља питања.
Штавише, могла би постати и већа.
Јер добар музејски доживљај није нужно онај после кога посетилац излази задовољан. Понекад је најважнија изложба управо она која га је узнемирила, натерала да преиспита сопствене ставове или прихвати да прошлост није била онаквом каквом ју је замишљао.
Изложбе о ратовима, страдањима, репресији, дискриминацији и политичким сукобима не могу увек бити пријатне. Нити би то требало да буде њихов циљ.
Зато се уз све предности AI водича појављује и питање које се не може решити само бољим софтвером.
Музеј који сваком посетиоцу понуди занимљиву причу, прилагођену његовим интересовањима и уверењима, можда ће добити одличне оцене и веће задовољство публике.
Али да ли ће испунити своју основну обавезу према историјским изворима и предметима које чува, као и своју образовну мисију?
Највећа опасност можда није у томе што ће AI водич измислити прошлост, већ што ће из стварне прошлости изоставити управо оно што посетилац не жели да чује.
Извори:
Museums Association — „Creating an AI experience at Leeds Castle”, 29. април 2026:
https://www.museumsassociation.org/museums-journal/in-practice/2026/04/case-study-creating-an-ai-experience-at-leeds-castle/
Myra Cheng и сарадници, Science — „Sycophantic AI decreases prosocial intentions and promotes dependence”, 2026:
https://doi.org/10.1126/science.aec8352
Cassandra Kist и Yashar Moshfeghi, CHI 2026 — „To Bot or Not? Conversational Agents and Authentic Heritage Experiences”:
https://doi.org/10.1145/3772363.3798924
Европска комисија, CORDIS — пројекат NARRATIA:
https://cordis.europa.eu/project/id/101288353
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу, 14. новембар 2026.
Коментари
Постави коментар