Недавни парламентарни избори у Србији, одржани 25. октобра, као и јучерашњи избори за Конгрес САД, 3. новембра, поново су показали колико су снажне емоције које покреће политика. Биле су присутне у предизборним говорима, паролама, јавним наступима, на масовним скуповима и у реакцијама на резултате. Политичке поруке нису само саопштавале програме и обећања. Настојале су да изазову одређена осећања, да учврсте уверења и покрену људе на деловање. Али да ли је могуће систематски истраживати тај емоционални језик, упоређивати га и пратити његове промене?
Уосталом, политичке идеологије никада нису почивале искључиво на идејама и програмима. Њихова снага често је произлазила из способности да повежу политичке појмове са људским осећањима. Народ, слобода, отаџбина, правда, жртва или издаја нису само речи са одређеним значењем. Оне могу да покрену понос, наду, страх, огорчење, осећај припадности или неправде.
Наравно, те везе нису трајне и непроменљиве. Исти појмови у различитим историјским околностима могу добити сасвим другачији емоционални смисао. Оно што је за једну генерацију представљало обећање ослобођења, за другу може постати сећање на разочарање.
Историчари су навикли да анализирају политичке говоре, програме, пропаганду и јавне ритуале. Али како испитивати њихову емоционалну структуру? Како утврдити да ли се током више деценија мењао емоционални тон политичког језика, посебно када је реч о стотинама или хиљадама текстова?
Повод за овакво питање је научни рад Матеа Боне са Универзитета у Торину, објављен 2. новембра 2026. године у часопису Digital Scholarship in the Humanities. Под насловом „Emotional Polyphony in Milan Kundera’s The Joke: A Computational Analysis of Narrative Voices through SenticNet”, рад доноси рачунарску анализу емоционалне структуре Кундериног романа Шала.
Милан Кундера
На први поглед, књижевна анализа која нема непосредне везе са политичком историјом. Међутим, избор романа није случајан.Кундерина Шала говори о идеологији, понижењу, сећању, освети и последицама политичког догматизма. На разгледници упућеној Маркети Лудвик пише: „Оптимизам је опијум за народ!” Оно што је замишљено као иронична провокација, у политичком окружењу које не подноси двосмисленост, претвара се у доказ политичке кривице и мења његов живот. Али Кундера не препушта ту причу једном приповедачу. О истом свету говоре четири различита гласа, сваки са сопственим искуством, уверењима и емоционалним противречностима.
Лудвиково приповедање прожето је огорчењем човека кога је идеолошки систем понизио и одбацио. Хелена покушава да одржи уверење у исправност сопственог живота и политичке припадности, чак и када се њена лична искуства том уверењу опиру. Костка своје поступке преиспитује кроз религијску и моралну одговорност. Јарослав, привржен моравској народној традицији, непрестано се креће између колективног заноса и болног осећања да свет коме припада неповратно нестаје.
Заједничке историјске околности, а тако различити начини њиховог доживљавања.
Бона је употребио SenticNet, систем за рачунарску анализу емоционалних значења у тексту. Издвојио је делове романа према четири приповедача, поделио их на сегменте од по хиљаду токена и анализирао пет показатеља: став, интроспекцију, осетљивост, темперамент и општу емоционалну поларност. Добијене резултате приказао је графички, пратећи промене кроз роман.
Рачунар није открио нешто што пажљив читалац Кундере није могао да примети. Али је омогућио да се разлике између приповедачких гласова систематски упореде. Показало се да емоционални обрасци нису равномерно распоређени, нити се подједнако мењају. Лудвиково огорчење нема исти ток као Јарослављева носталгија, док се иза Хеленине привидне стабилности откривају противречности које временом постају све израженије.
Посебно је занимљив Јарослављев однос према народној традицији.
Његова приврженост народној песми, обичајима и колективним ритуалима није једноставно израз радости због припадности једној заједници. У њој постоји и снажан осећај губитка. Оно што се слави истовремено се доживљава као нешто што нестаје. Колективни занос и лична туга нису супротности које се међусобно искључују. Напротив, једно осећање може да произилази управо из другог.
Колико је таквих противречности постојало у стварним националним свечаностима, политичким ритуалима и комеморацијама?
Јавне церемоније обично се истражују кроз политичке поруке, организацију, симболику, учеснике и однос према власти. Али свечани говор може истовремено да слави победу и открива страх од будућности. Комеморација може да повезује тугу за погинулима, понос због њихове жртве и огорчење према онима који се сматрају одговорнима. Национални празник може да изражава самопоуздање једне заједнице, али и дубоку несигурност у погледу њеног опстанка.
Такве противречности нису необичне. Много је занимљивије питање како се мењају кроз време и под којим историјским околностима један емоционални образац постаје доминантан.
У томе се отвара могућност примене рачунарске анализе у историографији.
Замислимо корпус политичких говора, новинских чланака и комеморативних беседа који обухвата неколико деценија. Да ли се у време великих политичких криза мења однос наде и страха у јавном говору? Када језик националног поноса почиње да поприма тон угрожености? Како се сећање на војни пораз претвара у култ жртве, а потом можда и у обећање будуће победе?
Посебно би било занимљиво упоређивати како различите политичке групе говоре о истом историјском догађају. Једни у њему виде ослобођење, други неправду, трећи националну катастрофу. Различита политичка тумачења могу бити праћена и сасвим различитим емоционалним обрасцима.
То би могло да отвори нове могућности за истраживање политичких идеологија, пропаганде, националних покрета и културе сећања.
Али овде почиње и озбиљан методолошки проблем.
Рачунар анализира емоционалне обрасце у тексту, а не стварна осећања људи.
Политичар може говорити о страху зато што жели да уплаши публику, а не зато што је сам уплашен. Може позивати на национални понос, а лично сумњати у оно што говори. Свечана беседа може бити испуњена одушевљењем које присутни уопште не деле. Политички језик није непосредан одраз осећања. Он је и средство њиховог обликовања, усмеравања, прикривања и понекад намерне злоупотребе.
Уз то, шта радити са иронијом?
Кундерина Шала готово је идеалан пример опасности од дословног разумевања речи. Иронична порука, протумачена у складу са идеолошким правилима, постаје доказ политичке кривице. Управо ту се открива једна од слабости рачунарске анализе емоција. Систем може препознати речи и њихове уобичајене емоционалне вредности, али не мора разумети шта оне значе у конкретној историјској или књижевној ситуацији.
Постоји и други проблем, посебно важан за историчаре.
Бона није анализирао чешки оригинал Кундериног романа, већ енглеску верзију из 1992. године, коју је писац ревидирао у сарадњи са Ароном Ашером. Аутор рада изричито признаје да је то методолошко ограничење.
Колико превод мења емоционални тон текста? Да ли исте речи у различитим језицима носе иста осећања? Шта се дешава ако покушамо да анализирамо српске политичке говоре XIX века помоћу система развијеног за савремени енглески језик?
Ово нису ситне техничке препреке. Значење речи мења се кроз историју, а са њим и њихова емоционална тежина. „Отаџбина”, „народ”, „слобода”, „издаја”, „жртва” или „част” нису имали увек исти политички садржај, нити су код различитих друштвених група изазивали иста осећања.
Зато је потребан опрез и са самим појмом мерења емоција. Када рачунар покаже раст негативног емоционалног тона у неком корпусу, то још не значи да је у друштву порастао страх, бес или незадовољство. Можда се променио политички речник, можда је настала нова врста пропаганде, а можда су аутори почели отвореније да пишу о осећањима која су раније прикривали.
Ипак, оваква истраживања могу имати значајну вредност.
Ако се тврди да је нека политичка идеологија током времена постајала све огорченија, да је национални покрет изградио културу страха или да се сећање на рат постепено претварало из жалости у тријумфализам, на основу чега се то закључује? На основу неколико упечатљивих цитата, ограниченог броја докумената или систематског испитивања много ширег корпуса?
Рачунарска анализа може да помогне у провери таквих тврдњи на већем броју текстова. Она не може сама да објасни зашто су се поједини обрасци појавили, нити шта су значили људима који су их користили. Али може указати на промене, правилности и противречности које захтевају дубље историјско истраживање.
У томе је један од занимљивијих праваца развоја дигиталне хуманистике. Поред истраживања политичких појмова, идеја и дискурса, постепено се отвара могућност систематског испитивања емоционалне структуре великих текстуалних корпуса.
Но, политичка историја и даље се суочава са старим, тешко решивим проблемом.
У изворима остају говори, пароле, новински чланци, записници, фотографије масовних окупљања и описи јавних церемонија. Они откривају шта је требало показати, које су емоције подстицане, шта је било пожељно изговорити и шта је можда морало остати прећутано.
Много је теже утврдити шта су људи заиста осећали док су стајали пред говорницом, носили заставе, певали патриотске песме или ћутке посматрали свечаност.
Између емоција које је политичка идеологија захтевала и осећања са којима су људи стварно живели понекад стоји читава једна, недовољно истражена историја.
Машине ће можда временом све прецизније препознавати емоционалне обрасце политичког језика. Али остаје питање да ли ће нам то омогућити да боље разумемо људе из прошлости или ћемо само добити прецизнију слику о томе каква се осећања од њих очекивало да показују.
Извор:
Matteo Bona, „Emotional Polyphony in Milan Kundera’s The Joke: A Computational Analysis of Narrative Voices through SenticNet”, Digital Scholarship in the Humanities, 2. новембар 2026.
https://doi.org/10.1093/llc/fqag146
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 27. октобар 2026.
Коментари
Постави коментар