Недавно објављени програм Студентске листе за културу у Србији, која има могућност да самостално обликује политику, предвиђа повећање буџетских издвајања на најмање један одсто републичког буџета, побољшање положаја запослених, сигурнији статус самосталних уметника, обнову културних установа у мањим местима и ослобађање културног живота од партијског утицаја. На први поглед у питању су јасна начела са неколико најављених мера, али без детаљније разрађене стратегије културне политике, што би требало да буде изложену у програму нове Владе.
Међутим, поред одобравања ових још увек у начелу општих најава, на друштвеним мрежама поменуте најаве изазвале и негативне реакције.
Посебно се истиче констатација да су током вишедеценијске транзиције у Србији стотине хиљада индустријских радника остале без посла, док су културне установе сачувале радна места, плате и свој утицај у друштву. Други учесници расправе поручивали су да их култура не занима док се не успостави правда у друштву, казне кривци за корупцију, насиље и политичке принуде. Трећи су са ниподаштавањем уметнички и културни рад са пуно ироније супротстављали физичком раду.
Тако је једна најава реформи отворила много старије питање: зашто део друштва културне раднике доживљава као повлашћену групу, „паразите“, коју издржавају порески обвезници?
Одмах треба истаћи да овакви ставови нису нови, нити су ограничени на само на Србију. Они се јављају у различитим друштвима, нарочито у време економских криза, када се јавна потрошња све чешће процењује према непосредној користи коју доноси.
Негативан однос није усмерен само на културне програме и установе. Често се преноси на људе који у њима раде, којима се приписују лагодан живот, сигурно запослење и одсуство одговорности за друштво у коме живе. У таквој представи културни радник није човек који нешто ствара, истражује или чува, већ пре свега „бескорисни“ корисник буџетских средстава.
На први поглед нема потребе да се посебно објашњавају наведени ставови, и како је дошло до тога да се читаве професије, које су некада уживале одређени друштвени углед, посматрају као непотребан трошак?
Изложба у Галерији Матице српске
Од индустријског радника до „буџетског корисника“
У Србији овакво размишљање има посебну историјску позадину. Социјалистичка модернизација после Другог светског рата није подразумевала само индустријализацију, урбанизацију и ширење образовања већ и изградњу културне инфраструктуре. Оснивани су музеји, библиотеке, архиви, позоришта, галерије и домови културе, често у срединама које раније нису имале развијен институционални културни живот. Култура је била део ширег пројекта друштвеног преображаја. Њене установе требало је да образују становништво, обликују културне навике, чувају наслеђе и учествују у стварању нових представа о друштву и његовој прошлости. Тај систем био је под снажним идеолошко-политичким утицајем, али је истовремено створио професионалне службе и инфраструктуру чији је значај превазилазио идеолошки поредак у коме су настале.
Распад Југославије, економска криза деведесетих година и потоња транзиција довели су до крупних промена. Многе фабрике су затворене, читаве професионалне групе изгубиле су некадашњи положај, а поједини градови остали су без привредне основе на којој се деценијама развијао њихов јавни живот. У таквим околностима опстанак културних установа и рад у њима многима је изгледао као незаслужена привилегија. Док је запослење у индустрији постајало све несигурније, радно место у музеју, библиотеци или позоришту задржавало је извесну стабилност, чак и када су зараде биле скромне.
Управо из тог поређења произлази део данашњег незадовољства. Оно, међутим, занемарује да сигурност запослења није исто што и материјална повлашћеност. Још је важније што културни сектор никада није био јединствена и подједнако заштићена целина. Поред стално запослених у јавним установама постоје самостални уметници, хонорарни сарадници, приватни издавачи, продуценти и стручњаци који годинама раде без сталног запослења. Истраживања рада у културном пољу Србије показују различите облике економске несигурности, недовољних примања и професионалне неједнакости. Представа о привилегованом културном раднику све те разлике потискује. Наравно да они који су остали без посла и плата нису спремни да уваже овакве нијансе.
Проблем је, најзад, и у начину на који се тумаче последице транзиције. Уместо питања зашто су многи индустријски радници изгубили посао и социјалну сигурност, лако се поставља питање зашто су други ту сигурност сачували. Тако се незадовољство због изгубљених права може претворити у захтев да и преостале професионалне групе изгубе оно што имају. Зашто други да имају, када сам ја изгубио плату? Ко је крив за такво стање није приоритетно питање у таквој врсти размишљања и закључивања.
Незадовољство настало губитком радних места и социјалне сигурности не усмерава увек према онима који су из економских промена извукли највећу корист. Оно се често окреће и против професија које су сачувале скромну, али релативно стабилну егзистенцију. Тако се питање неправедне расподеле друштвеног богатства претвара у спор о томе зашто је некоме преостало оно што су други изгубили.
Колико људи заиста ради у култури?
Бројеви су у овом случају нарочито важни, јер се расправа често води без јасне представе о стварној величини културног сектора. Према Републичком заводу за статистику, током 2025. године у Србији је у стваралачким, уметничким и забавним делатностима било просечно 11.266 регистрованих запослених, а у библиотекама, архивима, музејима, галеријама и осталим сродним културним делатностима још 7.037. Укупно 18.303 људи, односно приближно 0,77 одсто укупне регистроване запослености у земљи.
Ови подаци не представљају потпун попис свих који професионално раде у култури. Издаваштво, кинематографска, телевизијска и музичка продукција разврстани су у друге статистичке области. Такође, број обухвата и приватни сектор, а не само јавне установе. Ипак, он довољно јасно показује колико је малобројна професионална група која се у делу јавности представља као велики друштвени терет.
Према административним подацима коришћеним у документима Министарства културе и синдиката, у јавним установама културе у ранијем периоду радило је приближно 10.500 људи. За 2026. не постоји јединствен, јавно доступан и методолошки усаглашен попис који би омогућио потпуно поуздан национални збир. Али ни приближна величина ове групе не оставља простор за представу о огромном броју људи који живе на терет државе.
Посебно је занимљиво што је у 2025. години број регистрованих запослених у библиотекама, архивима, музејима и сродним установама смањен за 76, док је у стваралачким, уметничким и забавним делатностима повећан за свега 88. Укупно повећање у ове две групе износило је само дванаест запослених. Тешко је на основу таквих података говорити о наглом ширењу културне администрације или прекомерном запошљавању у читавом сектору.
Сигурно радно место и зарада на минималцу
Још упечатљивију слику пружају подаци о зарадама. Самостални синдикат културе Србије објавио је у децембру 2025. године процену да ће од почетка 2026. чак 4.635 од укупно 10.550 запослених у јавним установама културе имати основне зараде које се допуњавају до законског минимума. Реч је о готово 44% запослених. Синдикат је истовремено указао на велике разлике између зарада у култури и образовању, чак и када се пореде исти степени стручне спреме. Према његовом тумачењу, те разлике продубљиване су после смањења плата у јавном сектору 2014. године, када каснија повећања нису подједнако обухватала све јавне службе.
То не значи да су сви културни радници били на минималцу, нити да синдикалне процене треба прихватити без провере. Али указује на озбиљан проблем вредновања рада у јавним установама, посебно када се ради о људима чије занимање захтева високо образовање, стручне испите, усавршавање и дугогодишње искуство. Велика и дугогодишња улагања у сопствено образовање, које радом у култури ни на који начин не доноси материјалну добробит као у неким другим секторима, никада се не узима у обзир.
Од „ухљеба“ до „паразита“: искуства суседних земаља
Слични ставови могу се уочити у другим постсоцијалистичким друштвима, нарочито у земљама насталим распадом Југославије. У Хрватској се за запослене у јавном сектору одомаћио погрдни назив „ухљеби“, који је постепено проширен и на културне раднике. Током пандемије 2020. године, када су позоришта, концертне дворане и други простори били затворени, појединим уметницима који су тражили државну помоћ поручивано је да посао потраже на градилишту или у супермаркету. Забележени су коментари који културним радницима пребацују да не пуне државни буџет, али очекују да их он издржава.
Занимљиво је да су такве оптужбе упућиване и самосталним уметницима који нису имали загарантовану плату нити сигурно радно место. У Словенији је током исте кризе забележен још оштрији речник. Културни радници представљани су као „паразити“ прикључени на државне јасле, иако су многи самозапослени уметници и технички сарадници управо тада остали без прихода. Ови примери показују да негативан став није увек последица незадовољства повластицама јавних службеника. Понекад изражава дубље уверење да уметничко стваралаштво и у установама културе уопште није рад који заслужује исту економску и друштвену заштиту као остала занимања.
Постоји суштинска разлика између омаловажавања читаве професије и оправданог захтева да јавна установа објасни како распоређује средства и шта њени запослени заиста раде. Проблем настаје када се стварне неправилности користе као доказ да је целокупна културна делатност сувишна или непродуктивна.
Посебно занимљив пример пружа Румунија. Почетком фебруара 2026. Министарство културе покушало је да уведе подробнију евиденцију радног времена у јавним позориштима, операма и концертним установама. Од уметника је тражено да документују и активности које обављају изван самих установа. Глумци су протестовали, упозоравајући да припрема улоге, учење текста и стваралачки рад не могу бити сведени на осмочасовно присуство на радном месту. Спорне инструкције убрзо су повучене, али је расправа открила неповерење према особеностима уметничких професија. У коментарима се појављивао захтев да и глумци раде осам сати „као сав нормалан свет“. Између оваквог става и српског коментара о заштићеним запосленима у култури постоји јасна сродност. У оба случаја полази се од уверења да културни радници имају повољнији положај од осталих и да њихове професионалне обавезе нису довољно јасне.
Бугарска показује другу страну истог проблема. Док су музејски радници, библиотекари и други запослени у култури указивали на ниске зараде, јавност је истовремено била суочена са извештајима о злоупотребама финансирања у појединим државним позориштима. Током 2024. откриване су сумње у фиктивна запошљавања и извлачење буџетских средстава. Такви случајеви оправдано подстичу неповерење према институционалном управљању, али не говоре ништа о стварној вредности рада већине запослених.
У Мађарској је оспоравање културних установа добило наглашенији политички карактер. Спорови око управљања позориштима, уметничким образовањем и расподелом јавних средстава показују да културни радници могу постати непожељни не зато што наводно ништа не раде, већ због идеја и тумачења друштва које заступају.
Неповерење према култури није, међутим, искључиво постсоцијалистичка појава. У Холандији су почетком претходне деценије, приликом великих смањења јавних издвајања, уметници представљани као људи навикнути на сталне државне субвенције. Расправа о култури као „левичарском хобију“ показала је како се финансирање уметности може претворити у питање друштвених привилегија и односа према образованим елитама.
У Француској се повремено оспорава посебан систем социјалне заштите повремено ангажованих уметника и техничких радника, иако је он настао управо због несигурности њиховог запослења. У Сједињеним Америчким Државама сукоби око јавног финансирања уметности и музејских програма често имају другачије полазиште: противљење садржајима и тумачењима која део јавности сматра политички или морално неприхватљивим.
Зашто култура, а не фудбал и комерцијална забава?
У српском друштву постоји још једна противречност која заслужује посебну пажњу. Док се средства за културу релативно лако представљају као непотребан трошак, јавна финансијска подршка професионалном спорту, нарочито фудбалу, често се оправдава националним угледом, традицијом, навијачком приврженошћу или очекивањем будућих успеха. Нема, наравно, основа за тврдњу да спорт није изложен критици, нити да су сва улагања у њега неоправдана. Али постоји разлог да се запитамо зашто се критеријуми којима се процењује култура не примењују једнако доследно на друге делатности које користе јавна средства.
Ни професионални фудбал у Србији, упркос његовој великој медијској видљивости и огромном новцу који се у њега улаже, нема нарочито бројну публику на стадионима. Према објављеним подацима за сезону 2025/26, на 291 утакмици Суперлиге евидентирано је 666.578 гледалаца, при чему је половина клубова имала мање од хиљаду посетилаца у просеку на домаћим утакмицама. Поређења ради, Београдски сајам књига је 2024. за девет дана привукао 203.350 посетилаца. Наравно, не пореде се потпуно исте појаве, нити се број улазака на утакмице може изједначити са бројем различитих посетилаца. Али ови подаци показују да су културне манифестације у стању да привуку бројну публику која се у јавним расправама често потцењује.
Питање јавног финансирања спорта није само ствар утиска. Државна ревизорска институција је у октобру 2025. саопштила да финансирање спортских савеза није било довољно ефикасно и транспарентно. У ревизији је утврђено да је током 2023. и 2024. године спортским савезима додељено 6,3 милијарде динара мимо прописане процедуре, посредством текуће буџетске резерве. Тај налаз не односи се искључиво на фудбал, али показује да су питања јавне контроле, законитости и оправданости финансирања подједнако важна и у спорту.
Овде није реч о томе да фудбал не треба финансирати, нити да спорт има мању друштвену вредност од културе. Спорт је значајан за здравље, рекреацију, дружење и локални идентитет. Али није свеједно да ли се јавни новац улаже у школски спорт, развој младих спортиста, јавну инфраструктуру или одржавање професионалних клубова. Ако се музејима и позориштима поставља питање колико коштају и шта друштво добија за уложени новац, нема разлога да исто питање не важи и за професионални спорт.
Још је занимљивији однос према популарној култури и комерцијалној забави. Певачи, телевизијске звезде и ријалити-програми могу остваривати велике приходе и заузимати огроман простор у медијима. Њихова популарност сама по себи не представља проблем, као што ни комерцијални успех није доказ културне безвредности. Али ако се од научних истраживача, кустоса, библиотекара или класичних музичара много чешће захтева да објашњавају зашто је њихов рад друштвено потребан, зашто се то не ради у случају професионалних забављача? Од комерцијалне забаве таква образложења углавном се не очекују: довољно је да постоји публика која је спремна да плати.
Разлика постаје још значајнија када се погледа јавна подршка. Комерцијална популарност не значи да одређена делатност не користи јавна средства, инфраструктуру или политичку подршку. Посебно би требало испитати колико локалне самоуправе издвајају за наступе комерцијалних извођача, а колико за редовне програме установа које саме оснивају. Тек такво поређење показало би шта се у пракси сматра културном потребом, а шта јавном забавом вредном финансирања.
Концерт Јелене Карлеуше
Култура, кладионице и питање друштвених вредности
Статистика запослености открива још једно занимљиво поређење. Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је 2025. године у коцкању и клађењу било регистровано 15.546 запослених, више него двоструко у односу на 7.037 запослених у библиотекама, архивима, музејима, галеријама и сродним културним делатностима. Само током те године број запослених у коцкању и клађењу повећан је за 684, док је у културним установама обухваћеним наведеном статистичком групом смањен за 76.
Наравно, број запослених није мера друштвене вредности неке делатности. Нити из ових података следи да коцкање и клађење добијају већу државну подршку од културе. Али они показују колико су различити правци развоја појединих делатности и колико је малобројан професионални слој који се бави очувањем и проучавањем културног наслеђа.
Постоји и једна важна разлика у јавном вредновању. Коцкање и клађење најчешће се посматрају као комерцијална делатност, иако њихове друштвене последице превазилазе само питање тржишног успеха. При томе се лако занемарују друштвени трошкови коцкања, укључујући ризик од развоја зависности, задуживања и нарушавања породичних односа.
Култура се, насупрот томе, често процењује према томе колико кошта пореске обвезнике. Као да се њена јавна вредност мора стално доказивати, док се тржишна исплативост других делатности лакше прихвата као довољно оправдање њиховог постојања.
Порески подстицаји и култура као „непродуктиван“ сектор
Питање финансирања културе не завршава се висином буџета. Једнако су важни порески положај оних који у културу улажу, подстицаји за стваралаштво, заштиту наслеђа, издаваштво и развој културне инфраструктуре.
У Србији постоји законска могућност да привредна друштва издатке за улагања у културу, укључујући и кинематографску делатност, признају као расход у пореском билансу, највише до пет одсто укупног прихода. Међутим, признавање расхода није исто што и непосредно умањење пореза за целокупну вредност донације. Још мање значи да постоји довољно развијен систем подстицаја који једнако користи свим областима културе. Потребно је утврдити колико се постојеће олакшице заиста користе, ко их користи и какве користи од њих имају музеји, библиотеке, архиви, издавачи и независни ствараоци.
Истовремено, пољопривреда и привреда располажу различитим облицима субвенција, инвестиционих подстицаја и државне помоћи. Није спорно да држава подстиче производњу или отварање радних места. Али је занимљиво што се јавна улагања у тим областима по правилу лакше представљају као развојна мера, док се средства за културу много чешће своде на потрошњу. Као да културне установе не запошљавају људе, не користе услуге других делатности, не учествују у развоју туризму, образовања и локалног развоја и не стварају вредности које остају будућим генерацијама.
Разумевање културе искључиво као трошка занемарује још једну чињеницу. Она не ствара само добра која се могу продати. Њене установе чувају документацију, предмете, објекте, језик, знања и уметничка дела чија вредност често није непосредно мерљива новцем. Управо зато је њихово финансирање и питање јавног интереса, а не само тржишне исплативости.
Зашто се културни рад не препознаје као „прави посао“?
Једно од објашњења негативног односа према култури налази се у начину на који се у друштву вреднује рад. У индустријским и постиндустријским срединама још је снажна представа да се стварна продуктивност најлакше препознаје кроз материјални производ, физички напор или непосредан приход. Када нема видљивог производа, лакше се јавља сумња да нема ни стварног рада. Зато се у Хрватској уметницима поручује да иду на градилиште, а у Румунији од глумаца захтева да доказују осмочасовни рад.
Ипак, део послова у култури не може се проценити на тај начин. Припрема позоришне представе, научно истраживање, музејска документација, обрада архивске грађе, конзервација и писање стручних публикација често захтевају дуготрајан рад чији резултати нису одмах видљиви. Кустос може годинама истраживати једну тему, архивиста обрађивати фонд који ће тек касније постати доступан јавности, а конзерватор радити на предмету чија је највећа вредност управо у томе што је сачуван од пропадања.
Постоји и друга, сложенија димензија овог проблема. Француски социолог Пјер Бурдије показао је да образовање, културне навике и познавање уметности представљају посебну врсту друштвеног капитала, који не мора бити праћен великим богатством. Отуда спор о култури није увек само спор о њеном финансирању. Он може обухватити и оспоравање стручног ауторитета људи који одлучују шта заслужује заштиту, истраживање и јавно признање. Њихов културни капитал не мора бити праћен економским богатством, али може представљати облик симболичке моћи који део јавности више није спреман да прихвати без преиспитивања. Друштво често показује снажну вољу да се ослободи таквог „јарма“ културе који многе „жуља“.
Овакво размишљање не мора нужно бити последица необразованости или непријатељства према уметности. Оно може проистицати из осећања неправде, али и из стварних искустава са неефикасним, политички контролисаним или недовољно одговорним установама. Зато би било погрешно сваку критику културног сектора одбацити као доказ примитивизма. Културне установе, као и све друге јавне институције, морају имати јасне професионалне стандарде и одговарати за средства која користе.
Међутим, ни број посетилаца, продатих улазница или одржаних програма није довољан да покаже стварну вредност свих културних делатности. Музеји, архиви и библиотеке не постоје само ради непосредног задовољавања потреба публике. Они чувају грађу и знања чија се вредност понекад открива тек после много година. Њихов значај не може бити сведен на тренутну популарност, али ни њихов рад не сме бити изузет од стручног вредновања.
Шта се заправо брани?
Расправа коју је покренуо програм Студентске листе која је постала владајућа политичка групација у Србији отвара много шире питање од висине буџета за културу. Она нас враћа на однос друштва према раду, сигурности запослења, образовању и јавним добрима. У српским приликама томе треба додати наслеђе економске транзиције, ослабљено поверење у институције и дуготрајно незадовољство начином на који се распоређује јавни новац.
Ниједан од тих проблема неће нестати простим повећањем буџета за културу, као што се ни укидањем радних места у музејима, библиотекама и позориштима не може обновити друштвена правда изгубљена током деценија економских промена. Положај културних радника не може се успешно бранити само истицањем узвишене вредности уметности и културног наслеђа. Потребни су јасни професионални стандарди, одговорно управљање, јавни увид у резултате рада и боље разумевање онога што културне установе заиста чине. Потребан је заправо велики и континуирани рад на стварању друштвених вредности.
Непријатељство према културним радницима зато не би требало олако одбацивати као пролазну појаву на друштвеним мрежама. Оно понекад открива предрасуде, али истовремено указује на дубље поремећаје у друштвеном вредновању рада и расподели сигурности. Ипак, најозбиљније питање можда је оно које се ретко поставља: зашто се толико упорно преиспитује оправданост релативно скромних средстава намењених култури, док се јавна подршка другим, много видљивијим и политички утицајнијим делатностима не подвргава увек истим мерилима?
Друштво има право да зна како се троши сваки динар јавног новца. Култура од тог правила не треба да буде изузета. Али нема разлога ни да се према њој примењују строжа мерила него према професионалном спорту, комерцијалној забави или другим делатностима које користе јавну подршку. У супротном, расправа о економској оправданости лако постаје само још један начин потцењивања културног рада.
На крају, питање није само колико држава издваја за културу, већ и какво место култура заузима у представама самог друштва о томе шта је корисно, вредно и достојно јавне подршке. Друштво које културу препознаје искључиво као трошак постепено губи способност да разуме значај послова чији резултати превазилазе потребе једне генерације. Али и културне установе које не умеју да објасне зашто постоје, шта раде и коме служе ризикују да изгубе поверење грађана.
То је много озбиљнији проблем од самог питања да ли ће културни буџет износити 0,7 или један одсто.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар