Сви смо сведоци да се већ деценијама културно наслеђе дигитализује, да се стварају најразличитије базе података, електронски каталози, виртуелне збирке и репозиторијуми. Многи истраживачки послови данас су готово незамисливи без тих података. У тај посао уложена су огромна средства и небројени сати стручног рада. Међутим, развој AI алата само је додатно оголио проблем: дигитализована грађа не мора бити стварно доступна, а још мање употребљива за научна истраживања.
Проблем делује готово парадоксално. Документ је сачуван, скениран, описан и постављен на интернет, али истраживач не успева да га пронађе. Или га пронађе, али није у прилици да га повеже са сродном грађом из друге установе. Понекад су подаци заробљени у старом софтверу, понекад у различитим форматима, а неретко у каталозима чији се називи, класификације и начини описивања међусобно не подударају.
О том проблему расправљало се 9. и 10. новембра 2026. године у Берлину, на годишњој радионици радне групе за електронску хуманистику Савеза немачких академија наука. Сам назив скупа прилично је изазован: „Offen für alle? Zugang gestalten in den Digital Humanities“ — „Отворено за све? Обликовање приступа у дигиталној хуманистици”.
Немачки стручњаци постављају питање које се често губи у оптимистичким извештајима о дигитализацији: шта заиста значи да су научни подаци отворени?
Није довољно да нека збирка буде јавно доступна. Важно је да ли се може пронаћи, разумети, претраживати, повезивати са другим збиркама и поново употребити. Једнако су важна и правна ограничења, технички стандарди, језичке препреке, као и ограничења са којима се суочавају сами истраживачи.
У програму берлинске радионице налазе се и врло конкретна питања. Једно излагање носи наслов „Отворени извор који нико не може да чита”, друго „Отворено није исто што и доступно”. Расправља се о старим научним едицијама, оштећеним рукописима, малим језицима, графовима знања и начинима да различити системи међусобно размењују податке.
Посебна пажња посвећена је и вештачкој интелигенцији. Она може да помогне у читању оштећених текстова, препознавању историјских личности, повезивању извора и претраживању огромних корпуса. Али и сама може да створи нове неједнакости. Не разуме све језике подједнако добро, не може приступити свакој бази, а њени резултати зависе и од начина на који су подаци припремљени.
Дигитална неједнакост, дакле, више се не огледа само у томе ко има приступ интернету. Све је важније и чији подаци могу да буду препознати, повезани и употребљени у савременим истраживачким системима.
Занимљиво је да се у Великој Британији већ неколико година развијају прилично конкретни одговори на овај проблем. И можда је најважније што Британци не покушавају да га реше тако што ће свим установама наметнути један нови информациони систем.
Напротив, полазе од чињенице да су музеји, архиви, библиотеке и друге установе током деценија развијали сопствене начине евидентирања грађе. Користе различите програме, различите стандарде, а понекад и обичне табеле. Део документације настао је још у време када се није ни размишљало о могућности да ти подаци буду међусобно повезани.
Најзанимљивији пример је „Museum Data Service“ (MDS), покренут 2024. године, у сарадњи Универзитета у Лестеру, организације Art UK и Collections Trust.
Према подацима објављеним на његовом порталу 10. новембра 2026. године, ова служба већ омогућава претраживање 8.093.014 записа о музејским предметима из 142 збирке. Податке дели 1.174 музејских локација, међу којима је 265 акредитованих музеја.
То је већ значајна количина документације. Ипак, процењује се да само у базама акредитованих британских музеја постоји око 80 милиона записа. Дакле, и Британију чека још много посла.
Али много је занимљивије од самих бројева то како је служба организована.
На званичном сајту MDS-а постоји питање које би многим музејским радницима могло звучати необично: морају ли установе да среде своје податке пре него што их пошаљу?
Одговор је кратак: Не. Прихватамо их такве какви јесу.
Британски стручњаци отворено признају да су музејски каталози често непотпуни, неуједначени, нетачни и оптерећени застарелом терминологијом, па и наслеђем колонијалног начина описивања предмета. Не очекују да све установе најпре исправе деценије документационих проблема. Полазе од постојећег стања.
То је прилично прагматична одлука.
Уместо да се чекају савршено сређене базе, подаци се преузимају из различитих програма и формата. Затим се анализира њихова структура, усклађују називи поља у заједничком слоју података и обезбеђују начини за њихово претраживање и поновну употребу. При томе се настоји да се сачува и изворни облик документације, са свим њеним особеностима.
Тако се ствара основа за даље повезивање, али не и аутоматски проверен, јединствен каталог свих музејских предмета.
Другим речима, повезивање не мора да значи брисање разлика између каталога.
То је нарочито важно за историјску грађу. Исти предмет, личност или догађај могу бити описани на различите начине. Назив установе може се мењати током времена. Поједини подаци могу бити несигурни, непотпуни или засновани на старим атрибуцијама. Насилно свођење свега на једну категорију понекад може да уништи управо оне разлике које су историчару најзанимљивије.
Наравно, прихватање несређених података не значи да се њихове грешке проглашавају научно прихватљивим. Напротив, када подаци постану доступни за упоређивање, лакше се уочавају дупликати, неусклађености и погрешне идентификације које су деценијама биле скривене у појединачним базама.
Важно је и то што MDS не подразумева да сви преузети подаци морају постати јавни. Установе одређују која поља смеју да буду објављена, а која остају ограниченог приступа, због личних података, поверљиве документације или других оправданих разлога.
Тако се добија инфраструктура која већ функционише, иако документација коју окупља није ни потпуна ни уједначена.
Британско искуство, међутим, не завршава се овом службом.
У оквиру програма „Towards a National Collection“ развијено је више истраживачких пројеката чији је циљ повезивање грађе музеја, библиотека, архива и галерија. На њих се надовезује „N-RICH“, нови пројекат развоја националне истраживачке инфраструктуре, који се још налази у фази испитивања и припреме будућих решења.
Посебно је занимљив „Heritage Connector“, завршен истраживачки пројекат који је показао како се помоћу рачунарске анализе и повезаних података могу успостављати везе између музејских каталога, научних публикација и система попут Wikidata.
Ту је и „Heritage Information Access Simplified“, програм установе Historic England за усклађивање националних и локалних евиденција археолошког и градитељског наслеђа. Паралелно се развија „Heritage Science Data Service“, намењен научним подацима о материјалима, конзервацији и истраживању културног наслеђа.
Све то нису делови једног јединственог софтвера. Реч је о различитим иницијативама, од завршених истраживачких пројеката до оперативних служби и нових прототипова. Њихова заједничка особина јесте покушај да се превазиђе расцепканост дигиталног наслеђа, без обавезе да све установе истовремено напусте постојеће системе.
Ипак, овде се отвара још један проблем који је важан и за дигиталну хуманистику.
Шта се заправо дешава када се подаци повежу? Да ли добијамо само лакшу претрагу или се отвара могућност за нова историјска сазнања?
Замислимо историјску личност која се појављује у архивској документацији, музејском каталогу, старој периодици и научној монографији. Сваки од тих записа може бити тачан и јавно доступан. Али ако нису међусобно повезани, истраживач мора сам да реконструише њихове односе. У великим корпусима тај посао постаје изузетно сложен.
Када се везе једном успоставе, могуће је откривати нове односе између личности, установа, предмета, места, догађаја и историјских извора. То је и један од разлога за све веће интересовање за графове знања.
Али ни повезивање података није неутралан поступак. Погрешно повезане личности или установе могу произвести нове лажне чињенице. Машински предложена веза може изгледати уверљиво, а да нема довољно упориште у изворима. И што се таква грешка више пута преузима, све је теже утврдити где је настала.
Због тога су важни изворни записи, порекло података, могућност накнадне провере и јасно разликовање потврђених од претпостављених веза. У британским истраживачким пројектима управо се испитује како се такви поступци могу применити на великом броју неуједначених каталога.
Овде се, заправо, сусрећу немачка расправа и британска пракса.
У Берлину се преиспитује шта уопште значи доступност научних података у условима нових дигиталних неједнакости. Британски пројекти показују колико је тај проблем сложен у стварним установама, али и да се не мора чекати идеално стање документације да би се нешто предузело.
Ни Немци се не баве само теоријом, нити су Британци пронашли коначно решење. Али поређење ова два приступа открива важну промену.
Деценијама је број дигитализованих докумената и предмета представљао једно од главних мерила успеха. Данас све више постаје важно шта се са тим подацима може урадити, да ли су доступни за научна истраживања, колико се могу повезивати и како се проверава њихова поузданост.
Можда је најзанимљивије у британском приступу управо то што признаје несавршеност постојећих база као стварност од које се мора кренути, а не као изговор да се читав посао одложи.
Није мали парадокс што је после деценија улагања у дигитализацију постало неопходно развијати нове системе који ће нам помоћи да пронађемо, разумемо и повежемо оно што смо већ дигитализовали.
Можда највећи проблем није у томе што су дигитализовани подаци несавршени, већ што због те несавршености остају раздвојени. А тиме остаје неоткривено и оно што бисмо њиховим повезивањем могли да сазнамо.
Извори:
Берлинско-бранденбуршка академија наука — радионица „Offen für alle? Zugang gestalten in den Digital Humanities“, 9–10. новембар 2026:
https://www.bbaw.de/ag-ehumanities-workshop-2026
Museum Data Service — званични портал и статистика:
https://museumdata.uk/
Museum Data Service — прихватање и обрада постојећих музејских података:
https://museumdata.uk/sharing-data/data-sharing-faqs/
Museum Data Service — структура података и начини њиховог повезивања:
https://museumdata.uk/using-data/data-scope/
Towards a National Collection и N-RICH — британска истраживачка инфраструктура:
https://www.nationalcollection.org.uk/n-rich-prototype
Heritage Connector — повезивање музејских каталога помоћу AI и графова знања:
https://www.nationalcollection.org.uk/Foundation-Projects
Historic England — Heritage Information Access Simplified:
https://historicengland.org.uk/whats-new/research/hias-improving-access-to-historic-environment-information-for-research/
Heritage Science Data Service — дигитални научни подаци о културном наслеђу:
https://www.heritagescienceforum.org.uk/what-we-do/heritage-science-data-service
Милош Тимотијевић
објављено на фејсбук профилу 10. новембар 2026.
Коментари
Постави коментар