КРАЉИЦА ДРАГА ОБРЕНОВИЋ И ДОДЕЛА ОДЛИКОВАЊА ЗА ЊЕН РОЂЕНДАН 11. СЕПТЕМБРА 1901. ГОДИНЕ

 Симболика додељиваља одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару. За време краљице Драге Обреновић (1900-1903), њен рођендан (11. септембар по јулијанском календару) био је званични државни празник. Тога дана додељивана су и одликовања као један од начина популарисања неомиљене краљице. Та пракса била је и део свечаности 11. септембра 1901. године, која је по броју додељених одликовања после посете краљевског пара Шумадији и западној Србији превазишла све друге државне празнике, укључујући и претходни као и наредни последњи рођендан краљице Драге. Укупно је 229 лица добило ордење, нарочито оспобе из западне Србије, при чему су најбројнји људи из подручја око Горњег Милановца и Чачка, ужег завичаја породица Обреновић и Луњевица.




 

Додељено је укупно 10 ордена Таковског крста III реда, 29 ордена IV и чак 94 ордена V реда. Орден двоглавог Белог орла IV реда добило је 16 особа, а V реда само 5 људи. Орден Светог Саве III реда добило је 7 особа, IV реда 14, а V реда 54 лица. Укупно је додељено 133 Ордена Таковског крста трећег, четвртог и петог степена, 21 Орден Белог двоглавог орла четвртог и петог степена и 75 Ордена Светог Саве трећег, четвртог и петог степена.

 

Ордење је највећим делом дељено на иницијативу самог краља, министра унутрашњих послова или министра просвете. Поједина лица добила су орден и пре 11. септембра, а то су биле особе са посебним заслугама за династију, што је потврђивано јавним чином доделе одличја током посете унутрашњости земље. Таква лица унета су у овај списак, с тим да је посебан датум доделе ордена дат у загради. Ордење су добијали мушкарци. Изузетак је само једна жена, Гајичић Савка, председница Женске подружине у Смедереву, која је 27. августа 1901. године (по јулијанском календару) на самом почетку путовања, у Смедереву, добила Орден Светог Саве IV реда.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све