Народни музеј у Чачку у својој Збирци одликовања Одељења за историју чува један изузетно очуван примерак Ордена Светог Саве II реда, који је у Музеј доспео у оквиру заоставштине Младена Ј. Жујовића, коју је својевремено преузео кустос Радивоје Бојовић. Орден је припадао француском генералу Пижоу (Raymond Pigeaud), који је по свом пореклу, породичним везама и војној каријери припадао елити француског друштва.
Генерал Рејмон Пижо (Marie Camille Charles Raymond Pigeaud, 1878–1939) потицао је из угледне француске породице из централне Француске, чији су чланови играли важну улогу у време Треће републике. Генералов рођени брат Гастон (Gaston Pigeaud, 1864–1950) био је генерални инспектор мостова и путева Француске и носилац више страних и домаћих одликовања, међу којима и српског Ордена Светог Саве I степена.
Једна од најзначајнијих породичних веза породице Pigeaud била је сродност са чувеним француским минералогом, геологом и професором Фердинандом Андреом Фукеом (Ferdinand André Fouqué, 1828–1904), једном од водећих научних фигура Collège de France. Рејмон Пижо оженио је његову ћерку, са којом је добио сина и две кћери.
Школовање је завршио у духу најбољих традиција француске кадровске војске, у школи Сен-Сир (École Spéciale Militaire de Saint-Cyr, 1899–1901), у 84. класи. Сен-Сир је у то време био расадник будућих команданата оба светска рата. Ту стиче темељно образовање из тактике, топографије, војне историје и практичне пешадијске службе.
Током Првог светског рата Пижо се истицао у јединицама шасера (chasseurs à pied) – елитном и веома покретљивом пешадијском корпусу. Командовао је шасерским батаљоном на најтежим фронтовима: Аргон (Argonne), Верден и Шмен де Дам (Chemin des Dames). Добио је чак девет армијских похвала. То су управо места најжешћих борби, где је Француска подносила најтеже губитке и где су се истицали најхрабрији команданти. Током тих операција Пижо стиче драгоцено искуство у руковођењу трупама у условима позиционог рата, а његова храброст и способност више пута су истицане у француским ратним извештајима.
Добитник је бројних одликовања, међу којима су: Ратни крст 1914–1918 (Croix de Guerre) са шест палми (што означава шест навођења на нивоу армије — највиши степен признања за храброст), једном вермеј звездом, три сребрне звезде и једном бронзаном звездом, као и Легија части (Chevalier), 20. фебруара 1915. Пижо је био и носилац Комеморативне медаље Великог рата (Médaille Commémorative de la Grande Guerre) и Међусавезничке медаље победе (Médaille Interalliée de la Victoire).
Одмах по окончању Првог светског рата примљен је у Вишу војну школу (École Supérieure de Guerre, 1919–1920), што је било резервисано за најперспективније официре. Школовање у ESG квалификовало га је за више штабне и командне дужности на нивоу пука, бригаде и дивизије.
У међуратном периоду служио је у оквиру штабних и оперативних структура које су се бавиле модернизацијом француске војске. Чин пуковника добија 25. децембра 1928. године, када је постављен на чело 46. пешадијског пука (46e RI). У чин бригадног генерала (Général de brigade) унапређен је 20. јуна 1933. године, када је постављен за команданта пешадије 10. пешадијске дивизије; ту дужност обавља до 1936. године.
У чин дивизијског генерала (Général de division) унапређен је 23. децембра 1936. године и постаје командант 10. пешадијске дивизије. Истe године преузима команду и над 21. пешадијском дивизијом, на чијем месту дочекује избијање Другог светског рата.
Пижо је био искрено наклоњен према Србима, а његова породица радо је примала младе Србе који су студирали у Паризу. Једна његова кћерка удала се за Младена Жујовића. Пижо је био одликован и Орденом Светог Саве II степена, који је додељиван изузетним личностима — министрима, дипломатама, високим црквеним великодостојницима, војним старешинама, научницима и уметницима.
У међуратном периоду више пута је одликован Орденом Легије части (Légion d'honneur): Officier – 16. јун 1920; Commandeur – 28. јун 1935; Grand Officier – постхумно, 5. децембар 1939, са ретроактивним дејством од 10. октобра 1939. Постојало је и постхумно навођење за Ратни крст 1939–1940 (Croix de Guerre 39–40) са једном палмом.
Уочи Другог светског рата именован је за команданта армијског корпуса, што га сврстава међу највише старешине француске војске 1939. године. На дан мобилизације, 3. септембра 1939, Пижо пребацује своју дивизију из Нанта у регион Лорене, са задатком да нападне немачку територију. Реч је о краткотрајној Сарској офанзиви (8–13. септембар 1939), једном од ретких примера енергичне акције против Хитлерове Немачке у раној фази рата. Под његовом командом француска војска прелази реку Бли (Blies) и заузима град Блисбрук (Bliesbruck), напредујући 6–7 километара унутар немачке територије. Иако је офанзива брзо заустављена из стратешких разлога, остаје један од ретких случајева активног француског ратовања у „чудном рату“ (drôle de guerre).
Током операција 11. октобра 1939. генерал Пижо је тешко рањен дејством немачке авијације. Евакуисан је у Париз и смештен у Војну болницу, где је, упркос лечењу, преминуо 11. новембра 1939. године. Сахрањен је у породичној гробници на париском гробљу Монпарнас (Cimetière du Montparnasse).
Иза себе је оставио супругу, сина — младог подофицира на фронту 1939. године — две кћери и зета, капетана југословенске војске Младена Ј. Жујовића (Београд, 5/17. јун 1895 – Париз, 15. новембар 1969). Захваљујући овој породичној вези, један од највреднијих примерака српских одликовања ушао је у збирку Народног музеја у Чачку, где се и данас чува као сведочанство француско–српских ратних и породичних веза.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар