АЛБУМ СТАРОГ ЧАЧКА (1870-1941): ГРАД, ЉУДИ, ДОГАЂАЈИ

 Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.

Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.

Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.

Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.

Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.

Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.

Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.

Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.

Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.

Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визуалну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.

Милош Тимотијевић