МИСТИКА ЗЛАТА
Злато је због свог изгледа и својстава рано постало симбол посебног поштовања, при чему се подједнако целино као духовни објекат и као део материјалног богатства. Вечито трагање за златом које се обнавља у свакој генерацији људи није само део незајажљиве човекове похлепе, већ и начин да се реше многе, можда чак и суштинске, унутрашње људске потребе у тежњи за досезањем „тајне злата”, од његовог открића до остварења унутрашњег просветљења и хармоније.
Људи у далекој прошлости нису придавали злату модеран материјални значај, најмање монетарну улогу у размени добара. Злато је представљало оно што је непропадљиво, соларно и сјајно. Све што је блиставо и лепо називано је краљевским и повезивано са некадашњим „златним добом” које је нестало. Практична улога злата исцрпљивала се у ритуалима, украшавању, уживању у луксузу. Прављени су бројни раскошни култни предмети, достојни сваког поштовања.
Привлачност злата и вредности које оно доноси најчешће изгледају неодољиво и чаробно. Али, „тајну” прибављања и задржавања злата није лако „открити”. Злато је, као и људска срећа, нестално и клизи из људских руку. Чак и наизглед непролазна моћ која произилази из поседовања злата није стална и потпуна. Поред тога, поседовање злата као материјалне вредности нема смисла без страсти које оно ствара у људској души и отвара врата према свим жељама. Када оне измакну и нестану, губи се и моћ злата.
Човек има амбивалентан однос према злату, јер „проклето и опасно блистање метала” које наликује звездама наводи ка задовољавању људских жеља, али и указује на све негативне последице противне истинској срећи. Тако је уочен и велики „парадокс вредности” супротстављањем некорисне скупоће злата или дијаманта са јефтиноћом основних супстанци, попут воде, без које не можемо живети. Злато поседује вредност јер подстиче и задовољава људске жеље и надања, а не захваљујући посебним физичким или мистичним особинама овог метала. Људска представа о неком предмету, или појави, условљава стварање језика и појмова, а затим саме потребе (жеље).
Сјај, реткост и постојаност увек су били основна материјална својства злата, условивши да овај метал у народном веровању постане симбол здравља, снаге и чистоће. Православно–хришћанска традиција злату приписује позитивне конотације, везујући га за чисту светлост и духовно благо, уз истовремено осуду идолопоклонства злату као материји. Ипак, у народу преовладава позитивно вредновање злата као врхунског добра, предмета од суштинског значаја, који се повезује са досезањем највеће среће и смисла живота. Српске бајке препуне су златних симбола. Међутим, злато може бити и узрок проклетства, највеће беде, несреће и пада човека. Ипак, такве представе су у другом плану, јер трагање за златом симболизује потребу превазилажења смрти и достизања вечне среће.
Злато није искључиво садржај народне прехришћанске традиције. Православље инсистира да су злато, сребро и драгоцено камење симбол добрих дела. Увек је наглашавано да се материјална вредност и лепота злата преноси у духовну симболику вечног живота и непролазних вредности које надилазе земаљски живот. То је и разлог што је злато толико употребљавано у уметничком занатству, украшавању рукописних књига, потом изради икона, али и осликавања храмова.
Злато је увек било ретко, обележје богатих и утицајних људи, и зато редовно предмет људских жеља, од похлепе до даривања. Народна поезија, као облик колективног памћења некадашње „славе” и „богатства” српске средњовековне државе, препуна је сцена у којима светлуцају племенити метали, посебно сјајножуто злато. Непрестано се појављују златни пехари, чаше, кондири, круне, накит, најразличитији украси, оружје, одећа, обућа, опрема за коње. Све што је вредно опточено је „сувим златом”, све што сјаји и опчињава људе добија облик „жеженог злата”.
Представе великог богатства, уживања и луксуза нису доминантни мотиви српске народне традиције настале у османско доба, која је углавном испуњена епским доживљајем живота. Ипак, испод непрекидних херојских подвига у народној традицији постоји и један притајени и пригушени свет људске „жеље”, нагонског осећања лепоте и богатства. Векови сиромаштва, културе тврде оскудице и немања, претварали су се у прижељкивање раскоши. Живот у сенци непрекидних оружаних обрачуна, страшних суровости, биваковања по планинама и шумама, или чамовања у турским тамницама, појачавао је пригушену људску жељу ка сјају и лепоти. Јунаци из народних песама увек на себи носе злато, од одеће, преко украса, до оружја. Истанчани описи лепоте таквих призора и „златних” метафора, најчешће везаних за лепоту девојака, сведоче о магичном сјају злата, коме „потоци” јуначке крви дају посебан тамни сјај.
Постоје многе метафоре везане за „благо”, „злато” и његове чуваре (змајеве, змије) које су постале и део уметничке књижевности (Момчило Настасијевић). У питању је облик сликовитог мишљења, који земаљско злато обухвата појмовима везаним за изједначавање „блага” и одрицања од љубави (облик људске наказности), онострани карактер злата и преобликовање у еротску помаму, њено пролазно и самоуништавајуће дејство, потом узалудност чувања блага, апокалиптична претсказања топљења злата у свеопштем пожару, али и вечити заводљиви зов младалачког живота („није у сандучари злато”).
Злато у српској народној митологији има велику моћ и вредност, улогу одуховљене материја чије проналажење решава све људске проблеме. Симбол је плодности (понекад и женског полног органа) и говори о људској жудњи за светлошћу изгубљеног раја. Али, злато се у народним причама никада не добија лако, већ „тешким радом” који је потребан да се „отвори земља”, сиђе у подземни простор и избори са митским господарем који чува благо. Као и многе друге ствари у митологији и злато може бити узрок уништења и самоуништења, јер поседује и „онострани” карактер. Суштински, злато у таквом веровању припада свету мртвих, са којима живи не могу контактирати без последица. Ипак, подвиг могу да остваре само посебни људи, својеврсни „хероји”, особе предодређене да пронађу и што је много важније – задрже злато.
Коментари
Постави коментар