Крк је мала реч. И зато што је мала веома је употребљива. Крк иде уз кок. Кад се те две речи споје добије се: крке-коке, крк и кок. Понекад реч „крк” изгуби прво слово и претвори се у „рк”. Рк, сам по себи је немоћан, али ако му се додају два гласа, глас „н” и глас „е”, „рк” се претвори у чудо, јер може да „ркне”. Слично се дешава и са речју „кок”. Па сад: неко воли да ркне, неко да кокне. Неко мисли да је ркање снажније од кокања. У сваком случају рке-коке је велика ствар. Јер кад већ неко ркне, ваља и да кокне. Па то двоје кад се сложе! Догађају се чудеса! Чак се тако деца праве!
Бранко В. Радичевић, СУЈЕВЕРИЦЕ И ДРУГЕ РЕЧИ, СКЗ, Београд, 1990, стр. 126-127.
Коментари
Постави коментар