Порекло браће потпуковника Александра Глишића (1873-1912) и потпуковника Душана Глишића (1875-1915)

 

Ослободилачки ратови Србије 1912-1918. однели су на стотине хиљада живота официра и војника. Не само да никада није направљен списак свих погинулих, већ се и за веома истакнуте појединце мало тога зна, укључујући и њихово порекло.

У такве људе спадају браћа Александар и Душан Глишић из Чачка. Старији брат потпуковник Александар Глишић (1873-1912) био је јунак Кумановске битке која је одлучила Први балкански рат и као таква била почетна победа српске војске у борби за национално ослобођење и уједињење, а млађи брат Душан Глишић (1875-1915) био је такође истакнути командант у Кумановској бици, да би потом постао Подофицирске школе у Скопљу и 1915. код Урошевца одузео себи живот као командант Ђачког батаљона „1300 каплара”.

Породица Глишић пореклом је из Доњих Бранетића код Горњег Милановца. Њихово првобитно презиме је Глишовић. Према теренским истраживањима Миленка Филиповића из средине XX века фамилија Глишовић из Доњих Бранетић слави Ђурђевдан и са још неколико породица другачијег презимена чини заједнички род Шопала

Марко Глишовић (1833-1900), отац браће Александра и Душана Глишића, према попису житеља Чачка из 1863. био је терзија, без имовине и малим годишњим приходима. Следеће 1864. Марко је оженио Петрију, ћерку Димитрија Којића из Штавице испод планине Рудник, а кум на венчању био је Димитрије Протић из Бершића. Скраћивање презимена Глишовић на Глишић уследило је тек после 1875. године.

Према досадашњим сазнањима Марко и Петрија Глишовић-Глишић имали су најмање десеторо деце, али су само тројица синова доживела зрелост. Након рођења, у раном детињству и младости умрло је седморо, а у зрелом добу погинило још троје деце: Катарина – Ката (1865-1869), Чедомир (1868), Косара – Јегда (1870-1875), Јека (1871-1877), Алекса – Александар (1873-1912), Душан (1875-1915), Илија (1877), Катарина (1879-1880), Милутин (1880-1914), Софија (1883-1905).

Матичне књиге рођених означиле су рођење Софије Глишић (1883-1905) као једанаести порођај Петрије Глишовић-Глишић. Досадашња истраживања регистровала су десет Петријиних порођаја за 18 година (1865-1883), тако да је мало вероватно рођење још једног детета, осим у раном периоду брака. Можда се под записом од 18 (30). децембра 1866. о рођењу детета Властимира чији су родитељи Марко и Петрија Миловановић, заправо налази још један син породице Глишовић-Глишић из Чачка. Наиме у то време у Чачку само су Марко и Петрија Глишовић имали таква лична имена и кумство из села Бершића, што нас упућује на претпоставку да су користили и презиме Миловановић, или је свештеник погрешно уписао презиме.

Александар Глишић је основну школу и нише разреде Гимназије завршио у завичају (1888). Школовање је наставио у Шапцу и Београду. Потом је завршио је Нижу школу војне академије (1890-1893), затим и Вишу школу Војне академије (1900-1902) као други у рангу X класе. После завршетка Ниже војне школе  произведен је у чин пешадијског потпоручника. У чин поручника унапређен је 1896, капетана II класе 1899, капетана I класе 1901. године.

Душан Глишић је 1891. завршио четврти разред Гимназије у Чачку, Нижу школу војне академије (1897), потом и Вишу школу војне академије (1901) у Београду. Чин потпоручника добио је по завршетку Нише војне школе, поручника 1899, капетан II класе 1901. године.

Управо у ово време долази до прелома у животу браће Глишић. Већ од краја 1901. придружују се ужем језгру официра који су припремали свргавање краља Александра и краљице Драге Обреновић. Током 1902. њихова повезаност са кругом завереника око официра Драгутина Димитријевића Аписа (1876-1917) и политичара Живана Живановића (1852-1931) постаће још снажнија.

Александар Глишић унапређен је у чин мајора 1905, потпуковника 1910. године. Његов брат Душан 1908. постаје мајор, а потпуковник 1913. године. Није се женио.

Док је био ађутант краља Петра I Карађорђевића 1909. године, Александар Глишић је оженио ћерку политичара Живана Живановића, која је била и сестричина Драгутина Димитријевића Аписа. Кум на венчању био је престолонаследник Александар I Карађорђевић, који му је постхумно крстио ћерку.

Живан Живановића је са Јеленом Димитријевић (1863-1945) добио ћерку Станиславу (1887-1966) која се удала за Александра Глишића са којим је родила ћерку Јелену Нену (1912-1972). Она се удала за Јосифа Гргића (1909-1993) са којим је добила сина Александра Гргића (1943-2015), а он ћерку Јелену.

Потпуковник Александар Глишић није дочекао рођење своје ћерке. Погинио је 23. октобра 1912. код Младог Нагоричана где је и сахрањен, а кости су 1913. премештене у порту цркве у Куманову. Већ 1916. бугарска војска уништила је његов споменик, а кости бацила на непознату локацију.

Милутин Глишић (1880-1914), најмлађи Александров и Душанов брат, погинио је 1914. у борбама код Вишеграда као резервни потпоручник. Аустроугарска граната му је откинула главу, тело је на брзину је сахрањено у масовну гробницу, тако да се никада није утврдило његово гробно место.

Милутин је у браку са Ружицом Ристивојевић добио је ћерку Олгу и сина Стевана који је 1932. завршио Војну академију. Олга се удала за судију Милутина Ћосића, са којим је добила ћерку Илеану Ћосић (1933), која је радила као књижевн критичар и историчар, књижевни преводилац са енглеског и француског и са српског на енглески језик.

Вукосава Глишовић, тетка браће Глишић, удала се у чачанску породицу Мајсторовић. Њени синови Радомир, Милутин и Димитрије Мајсторовић живели су у Београду. Међу њима се нарочито истицао Радомир Мајсторовић „Чика Рака” (1871-1933), хемичар, професор Велике школе, управник у Министарству финансија, директор многих државних и приватних предузећа, учесник ослободилачких ратова, сарадник владике Николаја Велимировића.

Петрија Глишић је после 1900. и смрти свога мужа Марка отишла у Београд код својих синова. Имала је ту несрећу да сахрани сву своју децу. На крају и Душана који је извршио самоубиство код Урошевца, где је и покопан. Петрија је умрла крајем 1915. у Призрену међу избеглим српским становништвом.