Османско освајање Србије условило је депопулацију становништва, а потом и пад привредних активности почев од земљорадње, преко заната, па све до рударства. Србија, ипак, није остала потпуно пуста и спаљена земља. Економски опоравак подстакнут је напретком држава Западне Европе које су са Балкана увозиле стоку и друге аграрне производе.
Међутим, Османско царство никада није била држава која је гарантовала заштиту приватног власништва, посебно хришћанима и осталом немуслиманском становништву. Зато су трговци бежали са својим капиталом на Запад, који је био сигурнији за пословање. Истовремено новац, а то су били дугати, морао је негде да се чува, скрива, али и користи. Злато се ценило, њиме су плаћана велика роба, имања, као и издаје. Народна традиција сачувала је сећање на српског властелина Радмила из Груже који је за „чизму пуну злата” издао намеру једног владике да сачува цркву од Турака.
Економски напредак унутрашњости Балкана, укључујући и подручја данашње централне Србије, прекинут је после Велике сеобе (1690). Подручје на коме су живели Срби претрпело је велика ратна разарања и демографски пад, што је онемогућило развој друштва. Само један део богатства који су имали тадашњи становници Србије могао се понети са собом, док је други закопаван. Све је то условило да трагачи за благом, као и свеопшти снови о проналажењу злата, заједно створе бројне легенде.
У селу Гојна Гора постоји место звано „Златне чезе” које се налази код Антонијевића кућа у „Цигановини”. На том локалитету заиста постоји велика хумка (вероватно из праисторијског периода) за коју је локално становништво везало причу о закопаном благу сахрањених „Маџара”.
Неколико легенди о закопаном благу код Горњег Милановца забежио је историчар Никола Петровић. На планини Јешевац закопано је благо манастира кога су спалили Турци. Злато је сакривено у неком бунару или кориту оближње реке. За њим се и данас активно трага. За благо из Јешевца постоји и прича да се пре назирања места где се оно налази појављује знак теразија на камену испод кога је злато сакривено, али он брзо нестаје.
На истој планини постоји и „хајдучко благо” у породици која је убила хајдука и узела му злато и добила „проклетство”. Сваки пут када би трошили злато нешто би се запалило у домаћинству, на крају и кућа. Тада је домаћин однео благо на планину Јешевац и закопао га на месту званом Равно брдо. Тачно место није открио никоме и тајну је однео у гроб. Легенда је остала да живи, а савремени ловци на благо опремљени детекторима за метал и даље трагају за легендарним драгоценостима, иако постоји страх од клетве.
Благо које су закопали Турци пре одласна из Србије се може наћи и код Шареног потока у Врбави код Горњег Милановца, а ту традицију потврђивали су имладићи из овог краја који су служили војску у Македонији, када су ту причу сазнали од тамошњег турског становништва.
Према народном предању Турци су на много места оставили злато. У заосеку Градови, испод насеља Рудник на истоименом планини, постоји локалитет Азна за који се верује да чува закопано турско благо, заправо читаву ризницу.
Народна предања о закопаном благу нису увек била без основа, јер су места скривања драгоцености била у домету љуског искуства, али то ипак нису предели свакодневног живота, пошто најчешће говоре о некадашњем животу. Поред земље, праисконског симбола рађања, места сакривања блага су и пећина, места обележена спомеником или каменом, као простори везани за сахрањивање.
Становништво западне Србије досељеничког је порекла, тако да није било ни могућности да се у колективној свести сачувају „тачне” представе о закопаном благу настале код староседелачког српског становништва које је побегло преко Саве и Дунава. Ипак, материјални остаци некадашњег живота људи на овим просторима, из разних епоха, увек су изнова будили машту. На широј територији планине Рудник у сваком селу могао се наћи стари српски и турски новац, често сребрне па и златне монете, понекад из римског периода. Било је ту и елипсастог златног новца који су сељаци звали „рушпе”.
Људи који су са ових простора отишли 1690, као и у каснијим сеобама, однели су са собом и „тајну” где је сакривено благо, али планина Рудник са својим пећинама и јамама за копање руде, које су временом испуњене водом, није престала да буди машту њених нових становника. Тако је у другој половини XIX века Јован Мишковић записао легенду о тајном благу које се крије у подземном језеру: „Неки веле да у њему имају нека гвоздена врата, и на овима велики гвозден локот, који по свој прилици чува небројено благо. И томе подобно.” Али ни он, будући генерал и васпитач краља Александра Обреновића, није одолео искушењу да се бави трагањем за материјалним остацима минулих епоха. Тако је на „Маџарском гробљу”, у атару села Коштунићи испод Равне горе, где су постојали и остаци цркве, прекопавао гробове тражећи, како он каже, податке о прошлости.
Они који су проналазили благо сигурно о томе нису много говорили. Зато су у народном предању приповести такве врсте добиле фантастичне облике са очекиваним претеривањима. У селу Такову настало је предање како су почетком XIX века браћа Борисав и Милан (преци Борисављевића и Мајданаца у селу Мајдан) ископали на Руднику силно благо неког рудничког аге, а потом га донели кући и подели на две гомиле. Милан, лежећи испод једне купе кованица, питао је брата Борисава да ли га види, на шта је овај одговорио да га не види од тако велике гомиле блага. Заправо, постоје многе забележене приче о турском закопаном благу које су они морали да оставе при својој сеоби, местима где се злато налази, али не и тако честе приповести о онима који су га можда и нашли.
Све до XX века биле су веома живе приче како је из времена турске владавине у многим местима Србије остало пуно закопаног блага. У народу су остала сећања како су после успешних устанака и одласка муслиманског становништва многи Турци често и у највећој тајности долазили на планину Рудник, чак из Ниша, и откопавали остављени новац. Тајно су долазили и Мађари, али с циљем откопавања сребрне руде. Гробља и стари манастири били су веома популарна места за тражење закопаног блага. Само, оно је редовно измицало, па су магијске радње биле неизбежне, укључујући и приношење жртви.
У драгачевском селу Вича, тачније у засеоку Доњи Бријест, турске харачлије су наводно закопале део харача у један бакрач крај извора званог Рачина вода. То су сви знали, али благо годинама нико није смео да дира. Али, неко се на крају осмелио и однео злато, а мештани и данас показују рупу где се оно некад налазило.
Слична прича постоји и за драгачевско село Рти у коме је 1953. године на пословима војног премера терена као војник боравио Турчин по имену Алија из Косовске Митровице. Народно предање говори како је имао забелешке својих старијих да је у Ртима закопано злато. После војске запослио се у Катастарску управу Гуче, па је легално обилазио терен, мерио и копао рупе за постављање тригонометријских тачака и међа. Мештани знају да је имао и запис на турском језику који је говорио како се злато налазило 50 лаката од воде Јеленовац. Често је долазио на то место и мерио, а сељаци су му и помогли да ископа једну рупу коју је он касније, тајно преко ноћи, проширио, а затим пронашао, узео и однео закопано благо. Остало је само шест плоча од камена које су штитиле злато. Алија је одмах дао отказ, отишао у Београд, где је направио две куће, које је потом продао и заувек се одселио у Истанбул.
Османска царевина остала је упамћена по својој снази и суровости, али и богатству. Сиромашни свет увек је маштао о „силном благу” и материјалном благостању владајућег слоја, а то су вековима били Турци. Таква слика задржана је све до друге половине XX века и била је жива чак и у Титовој Југославији у којој је тадашњи Истанбул још увек описиван у категоријама „пустог турског злата”. Био је то град у коме на улици и радњама злата има више него у трезорима банке.
Коментари
Постави коментар