Десет динара у злару краља Милана Обреновића
За поједине локације у западној Србији и данас се верује да крију богатство Обреновића, као у случају бунара поред куће Милоша Обреновића у Горњој Црнући (поред домаћинства Добривоја Маринковића), у коме се наводно налази ћуп са кнежевим златом. Према усменим сведочењима до њега није лако доћи, јер брзо нестаје када га у дубоком бунару угледају људске очи.Јоаким Вујић је 1826. забележио веома озбиљну намеру кнеза Василија Поповића из Чачка да истражи пећину Турчиновац у Овчарско-кабларској клисури и пронађе благо које ту наводно било сакривено.
Злато нису тражили само „благородни” људи, већ и обичан свет. Тако је породица Марјановић из Шарана код Такова, која се половином XIX века иселила преко реке Саве, поново долазила у родни крај покушавајући да пронађе своје закопано наследство на локалитету Становиште, испод неке липе на месту званом Шкипина. Потомци хајдучке породице Деспић из Петнице код Ваљева долазили су 1897. из околине Винковаца и покушавали да на основу „књига” нађу закопано благо у подрумима својих старих кућа.
Поједина трагања за благом нису била узалудна. Тако је породица Јовићевић из села Лорета код Пожеге у својој породичној баштини сачувала сећање да су „под једним дреном” пронашли благо које је остало иза Турака који су отишли у Сарајево. У сваком случају, ова фамилија сматра да су од тог времена „богати и срећни људи”. За успех у сиромашном друштву није требало много новца. Било је довољно неколико стотина златника. На селу се о дукатима пуно маштало, али их људи нису поседовали.
Похлепа за златом никада није престајала, а разбојништво је један од начина да се брзо дође до богатства у сиромашном друштву у коме нема много могућности за вертикалну покретљивост. Западна Србија је традиционално била велико легло хајдука, а страх и несигурност били су главно обележје живота током целог XIX века. Хајдуци су злато добији „гвожђем”. Жртвама су везивали усијане вериге око тела или врата и тражили да им открију где скривају дукате.
Закопане златнике многи су тражили. Тако је Јевта Сувочесмаковић, начелник Среза карановачког, заједно са опанчаром Хаџи-Јосом из Карановца (Краљева) ишао да „вади” закопано благо из тврђаве Маглич поред Ибра. У истом крају постојало је веровање како се велико Немањића благо налази у селу Сирча поред Краљева, закопано под нека три дрена на брду Борча. Народ је веровао да се без овог блага манастир Жича не може обновити. Због многих криминалних радњи званични судови почели су да бележе „магијске радње” потребне за добијање закопаног блага. Тако је Михаило Стојадиновић, судија Окружног суда у Чачку, извештавао да се трагачу у сну „каже” шта треба да ради „па да закопано благо извади. Михаило је иначе био отац чувеног економисте и политичара Милана Стојадиновића.
Заиста се веровало како снови откривају места са благом, али да то могу да ураде и врачаре. Понекад би такви знаци оманули. Међутим, убеђење да благо постоји условљавало је откривање нових „маркера”. На тајну је могао да укаже и сам простор који се, оптерећен драгоценим садржајем, „мора” бар по нечему разликовати од других места. Најчешће је то пламен који се јавља ноћу, али кога није у стању да види свако, већ само онај коме је то суђено.
Образованији људи XIX века, попут Стевана Р. Поповића, државног саветника Кнежевине Србије, имали су амбициозније планове. Он је на основу старих средњовековних повеља настојао да пронађе заборављене руднике злата. Неколико случајно нађених зрна племенитог метала у подручју за које је веровао да је простор старог рудника било је довољно да закључи како је на правом трагу.
Потрага за старим рудницима и новим златоносним жилама руде био је подстицај да Србија позива и стране инжењере који су предузели низ истраживања, посебно у пределима где се злато традиционално испирало у рекама. Крајем XIX века Европом су преношене гласине како су у Србији пронађена велика налазишта злата. Предвиђано је како ће у Србију доћи трагачи за златом из целог света.
Потрага за златом била је веома раширена у целом друштву. Чедомиљ Мијатовић, српски министар иностраних послова, финансија и трговине, имао је прилику да само током једне године свог мандата изда преко 50 дозвола за откривање „блага”. То су углавном били људи из иностранства са „потврдама” о закопаном благу које су им оставили њихови преци, српска властела која је још током XV века своје драгоцености морала да сакрије услед турске најезде. Њихови наводни потомци долазили су сваке године у Србију у нади да ће се брзо обогатити. Појавили су се многи авантуристи укључујући и једног „потомка” Милоша Обилића из Америке, одлучног у намери да пронађе наследство које су му преци оставили.
Није познато да ли је Чедомиљ Мијатовић учествовао у подухватима „лова на благо”. Зна се да је 1892. написао авантуристички роман „Рајко од Расине : приповетка с краја XVII века” у коме се јавља лик монаха испосника, великог чудотворца с многим натприродним моћима, који је истовремено чувар „блага” Немањића у једној пећини у Остри код Чачка, недалеко од планине Вујан и истоименог манастира.
Шири простор планина Вујан чува древна предања, а појединачни случајеви проналска злата увек су били сензација. Нешу Марковићу из села Вујетинаца свиње су 1837. наводно изријале ибрик пун злата. Он се хвалио по сеоским славама како је богат, па и код комшије Николе Стевановића, и да има пуну „ћасу” пара. Суседи су заиста приметили да боље живи, али нису знали на који начин долази до новца. Цела прича дошла је до ушију власти, па и самог господара Јована Обреновића у Чачку.
Постоји прича како су Кренови (досељени Немци у Чачак), као грађевински предузимачи током копања темеља за зграду Окружног начелства 1875. године пронашли неколико средњовековних звона, као и велику количину злата. Звона су заиста пронашли и она су сачувана до данашњих дана, али за оставу са златом нема конкретних доказа, осим веровања да им је то био почетни капитал који је омогућио да постану први индустријалци у вароши и који су својим ћеркама за мираз давали чак 3.000 дуката.
Многобројне приче о брзом богаћењу и опасностима које прате таква настојања нису плашиле људе. Напротив, потврђивале су веома раширена веровања да је благо ипак могуће пронаћи. Ако се оно можда и не открије, стваране су легенде које по својој занимљивости имају вредност „злата”. Тако се за локалитет Градина и пећину у селу Прилипац код Пожеге везује прича како се се, осим разрушених камених зидова и пуно керамике, могу пронаћи и много вреднији предмети: „На поменутом одсеку има Градина узан а дуг отвор, иза кога настаје пећина, легло чавки. Овај је отвор високо у стени, и до сад није до њега нико доспео. Кажу, да из те пећине испадају неки стари, златни новци, које су сељаци налазили (веле, да их из пећине износе чавке у перју).”
Закопано благо налазило се и у драгачевском селу Кривача. На брегу Дивич, код извора Ајдучка вода, хајдуци су закопали злато које народ није смео да ископа. Чак су и извор избегавали. Једне ноћи благо су однеле неке кириџије са Јавора, а мештани су ујутро видели да је неко копао поред извора. Неки други домаћи људи имали су више среће. Према сећању Јовише Славковића из Гуче у селу Вича пронађено је пуно злата. Један човек, по занимању бомбонџија, нашао је закопану лулу од казана за ракију која је била напуњена златом. Такве луле обично су дугачке око два метра и имају пречник око 10 центиметара.
Приче о закопаном благу узбуђују људску машту, покрећу похлепу и потребу обраћања „вишим силама”. Чувена је митска трава „расковник” која омогућава проналазак блага. У појединим крајевима ову нестварну биљку звали су „златица”, „вречник” или „самоотворка”. Онај ко је желео да дође до сакривеног злата морао је обавити многе магијске радње, укључујући и приношење жртве. Најчешће су то биле животиње, али се понекад дешавало да жртва буде и човек. Судски извештаји из XIX века повремено сведоче о мрачној и језивој стварности заосталих подручја тадашње Србије и сличним злочинима широм света.
Коментари
Постави коментар