ДРАГИША ВАСИЋ И ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Учешће у Првом светском рату представља најважније Васићево животно искуство, извор уметничког надахнућа и идентитетског утемељења. Први светски рат био је велики прелом и растанак с дотадашњим животом, који је имао „природни“ ток. Све је то видљиво и у његовом уметничком стваралаштву, у релативизацији линеарног приповедања, осцилацијама експресионистичког прозног модела у традиционалној и модерној структури текста и приказима радикалног „убрзања“ времена, чиме се дочаравају ратни метеж, хаос и катастрофа у које ступају његови јунаци.

Својство брзине постаје онтолошко искуство, јер „насиље“ брзине постаје место, закон и судбина света, као и његова дестинација. Различите временске, епохалне, смисаоне перспективе Васићевог приповедања идентификују се на три места (Београд, фронт, кућа). Детаљнија анализа Васићевог приповедања открива и прецизније локације у његовој прози на фронту, при чему се најчешће као скривено место „куће“ појављује Горњи Милановац.

Иако је Васић под снажним утиском искустава из ратова постао књижевник, акцентујући негативне стране војних сукоба, али са сталном бригом за чување сећања на прошлост, у његовом приповедању приказује се и став јавности о потреби потискивања сећања на рат, који је у јавној меморији после 1918. постао једно целовито и неразмршено крваво клупко.

Васићево књижевно приповедање о догађајима из Првог светског рата у својој основи није променило антиратни акценат уобличен током балканских ратова, у којима су слике људских патњи и ужаса најупечатљивија импресија. Унезвереност јавности после аустроугарског ултиматума Србији, умор од претходних ратова, страх због сукоба с великом моћном државом, прекоревање атентатора чији је чин послужио као повод за рат, али и осећај потребе за независношћу („Зар да се понизимо до роба, до скота?“) и трансформација обичних људи у одлучне војнике и официре упркос свим државним, националним и личним слабостима, део су Васићевих успомена, интелектуалних размишљања, књижевних тема и непрестаних „двоумица“.

„Професионалне“ ратнике и патриоте (комите) није описивао с много разумевања („испод тешких црних шубара са кокардом ’само слога Србина спасава’ севају мутне и крваве, страшне очи до зуба наоружаних четника“). Главни терет рата подносили су обични људи, чији се живот нагло променио. Упркос свести о ужасу рата, они су због опште ужурбаности и страха „седећи“ живот доживљавали као „неиздрживу тиранију“, а предстојећи рат и неизвесност као јасно стање, у којем је „само смрт извесна“, разрешење опште напетости друштва које је очекивало неминовни напад непријатеља. Спремност на тренутну жртву надвисивала је константну неспособност за свакодневну систематску упорну борбу, што је, према Васићу, била истакнута црта српског менталитета, условљавајући преображај обичних људи у јунаке.

Васић није оставио целовито сведочанство о свом учешћу у Првом светском рату. Истргнута појединачна сведочанства разбацана су у многим књижевним и публицистичким делима. То је био део експресионистичког књижевног поступка, одраза урушавања „старог света“ и преовлађујућег стања духа многих европских интелектуалаца после 1918. године, трауматизованих разорним ратом који је у многим сегментима изменио животну стварност. Као један од услова обнове „нормалног“ живота, људи су имали природну тежњу да потисну лоше успомене.

Драгиша Васић је у Први светски рат ступио као резервни капетан и водник 4. чете, 2. батаљона X „Таковског“ пешадијског пука I позива. После мобилизације пука у Чачку, почетком августа 1914, Васић је упућен према Лазаревцу. Управо у то време, 7(20) августа 1914, Драгишина млада жена Радојка породила се у Јагодини, где се затекла на путу према Пожаревцу. Девојчица Бранка – Бранкица била је њихово прво и једино дете, а родитељи услед ратног метежа и Радојкине брзе смрти (1917) нису имали могућности да живот проведу заједно.

Одлазак с војном јединицом у околину Лазаревца увео је Васића у велике борбе које су касније назване Церска битка (12–24. август 1914). За време Церске битке Васићев 2. батаљон учествовао је у неуспешном нападу на Шабац, 16. и 17. августа, а затим 21. и 22. августа у борбама код Јевремовца и око града Шапца. Била је то прва велика српска и савезничка победа, плаћена великим страдањем, посебно цивила. Васић није оставио посебне описе ове битке, осим општег ужаса који је испуњавао сурову војничку свакодневицу испуњену неизвесношћу и погибијом.

После првих победа, српска војска кренула је у офанзивне акције. Прелазак у Срем извршен је 6. септембра код Новог Села (истог дана када је на Западном фронту почела битка на Марни). Драгиша Васић је учествовао и у овим борбама. Његова јединица у саставу Шумадијске дивизије I позива прешла је 6. септембра Саву код Новог Села. Учествовао је у борбама око заузимања канала Јарчине (12. септембар), када је са својим водом потиснуо непријатеља. Према војним извештајима, Васић је у овим борбама демонстрирао личну храброст у предвођењу војника. Када се X пук вратио на десну обалу Саве, Васић је стављен на располагање команданту II армије.

Васић у свом књижевном и публицистичком делу није оставио записе о борбама у Срему и личним искуствима везаним за документовано храбро предвођење своје јединице, осим кратког записа у Карактеру и менталитету једног поколења, о љубави према Србији коју је осетио код тамошњих Срба, као новом мотиву за жртвовање после повлачења преко Саве. Васић никада није истицао своје заслуге у ратовима, иако су постојале, већ је упорно предочавао све недоумице људи захваћених ратним страдањима.

За време битке на Дрини, Васић је ушао у састав Тимочке дивизије I позива током повлачења према селу Белотићу у Мачви (18. септембар 1914). Сутрадан је Васићев пук имао тешке борбе у наступању према селу Причиновићу. Васић се храбро држао и у овим борбама, када је и рањен. Његов X пук је с положаја код Причиновића упућен у састав Шумадијске дивизије на поседање Јевремовачке косе код Шапца, где су од 15. до 22. септембра 1914. вођене велике борбе.

Борбе у Мачви Васић је описао у роману Црвене магле (1922). Дејства артиљерије, борбе у равници, кукурузима, судари пешадије („тупи шумови бајонета у месу и костима, шикљање крви, кундак, рвање, јауци, избезумљене, крваве очи“), стварали су слику општег ратног метежа и људског лудила. Симбол порушене и оскрнављене цркве у Белушићу, испред које се налазио надувени и усмрдели леш непријатељског војника („улана“) у сјајном репатом шлему, остао је важно сведочанство о намерама нападача („Колосална парадна Казнена експедиција“), и цени коју су платили за своје војне акције током јесени 1914. године у Србији.

„Неки хладан, језиви задах уми његове гopyћe образе и прљави изглед у шталу претвореног храма, пуног растурене сламе и разних отпадака, задржа његову руку која пође да се прекрсти. На умрљаним зидовима са стране стајале су поређане четвртасте табле на којима су угарком исписана она славна имена уланских коња, а изгребане очи светаца, пробушене прси Богородице, и она поразбијана кандила пред олтаром, сав тај утисак понижене и осрамоћене светиње ули му једну одвратност [...] Кад телефон поставише иза капеле он уђе у испражњени олтар у чијој га мртвој тишини задахну осећање смрти [...].”

Васићев X пук је после повлачења из правца Шапца (10. новембар 1914) заузео положаје код Уба. Велике борбе водили су код Вреоца, 22. новембра, одакле се повлаче према вису Медведњак (изнад Даросаве). Одатле 3. децембра крећу у напад, заузимају Змијан, велике борбе воде на Волујаку (9–10. децембар) и Врачем вису (11. децембар), а затим крећу ка Степојевцу и Реснику. После Колубарске битке, X пук је током гоњења непријатеља ушао у престоницу, где је стациониран као део одбране Београда. Мотивације за прогон непријатеља није недостајало, као ни одушевљења јер је земља ослобођена, што је Васић забележио у приповеци „Реконвалесценти“ (1922).

„Тада смо једва стизали пешаке, ми артиљерци. Жељно све живо да понова види Београд после петнаест дана његовог ропства. А кад је Космај пао, онда је настала кошија, трк, летење. Сав сам био израњављен од седла, јер се, ни дању ни ноћу, није скидало с коња. [...] Па јурим тако између комора, кроз неку пешадију што маршује форсирано, прескачем ровове пуне лешева, изломљених пушака, разбацане искрвављене спреме, стижем поворке заробљеника и опет бескрајне тренове што су закрчили пут, и све на мени бриди, а народ се дао у трк и, нећете ми веровати, видео сам својим очима волове како касају.”

Опште одушевљење због победе код Васића никада није прекривало и ону другу, мање романтичну страну рата. Нису сви били јунаци, а ратна свакодневица је познавала случајеве бежања с фронта, саморањавања или једноставно удаљавања због сусрета с породицом. Васић је у својим делима оставио ликове таквих људи (Секула Ресимић у „Ресимићу добошару“, Никола Христић у Црвеним маглама).

Дужност војне полиције често су вршиле комите, а батине и стрељање били су уобичајене казне без подробног ислеђивања мотива удаљавања с фронта ухваћених војника. Слично је било и приликом повлачења из Србије у касну јесен 1915. године. Васић није одобравао такве поступке и стрељање храбрих војника због одржавања круте војничке дисциплине, посебно ако је тај посао био поверен људима који се нису директно борили на фронту, што је описао у роману Црвене магле (1922).

Из књиге: Милош Тимотијевић, Драгиша Васић и српска национална идеја (Београд : Службени гласник, 2019)