СВЕТОАНДРЕЈСКА СКУПШТИНА 1858: ПРЕКРЕТНИЦА СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

 

Децембар 1858. у Србији није био обичан месец. Наоружани грађани на улицама Београда, звуци бурних расправа из Кнежеве пиваре која је коришћена за потребе Народне скупштине, и осећај да ће сваки тренутак донети промену – све је упућивало на једну ствар: Србија је на прагу нове политичке ере. И било је тако. Светоандрејска скупштина донела је промену династија у Србији, али без крвопролића.

Чачак и политички преокрет у Србији

Средина 19. века за Србију је била период политичких турбуленција. Кнез Александар Карађорђевић, на власти од 1842. године, суочавао се са растућим незадовољством. Његова политика није успевала да помири интересе обичног народа, олигархије коју су представљали уставобранитељ, као и великих сила.

Кнез Александар Карађорђевић

Тенкина завера из 1857. године била је први озбиљан покушај смене кнеза Александра. Она је осликала дубоке поделе у друштву и потврдила да Србија стоји пред великим променама. Јавност је све гласније тражила повратак Милоша Обреновића, бившег кнеза који је био познат по „чврстој руци” и популарности међу народом.

У контексту Чачка, долазак Александра Карађорђевића (1806-1885) на власт означио је скоро дводеценијско назадовање. Гимназија је укинута, да би 1853. одлуком централних власти у оближњи Карановац (Краљево) преместили Окружно начелство и Окружни суд, а 1854. и седиште епископије. Изгледало је да ће Чачак заувек остати блатњава паланка.

Чачани се нису мирили са таквим стањем, па су 28. мај 1858. упутили захтев кнезу Александру Карађорђевићу да се окружна надлештва врате из Карановца у Чачак. Међутим, кнез је већ следећег дана захтев одбио.

Нису само Чачани били незадовољни. Опозиција династији Карађорђевић све више се организовала у целој Србији. Најзначајнију улогу одиграо је Илија Гарашанин (1812-1874), дугогодишњи министар унутрашњих дела и стуб уставобранитељског режима. Његов политички утицај, организационе способности и сарадња са народним првацима обезбедили су доминацију присталица Обреновића на Светоандрејској скупштини.

Миша Анастасијевић (1803-1885), председник скупштине и један од најбогатијих трговаца Србије, користио је свој углед и финансијска средства за мобилизацију подршке. Утицајни либерали, попут Јеврема Грујића (1827-1895), залагали су се за обнову династије Обреновић, док је Тома Вучић Перишић (1788-1859), велики противник Милоша Обреновића, на почетку оклевао, али је на крају подржао смену кнеза Александра.

Сазивање и рад Светоандрејске скупштине: политички преокрет без насиља

Народна скупштина Србије није сазивана још од 1848. године, што је било потпуно противно устаљеном народном обичају, али законским одредбама. Избори за посланике у новембру 1858. потврдили су доминацију присталица Обреновића. Са подручја данашње Општине Чачак изабрани су: Трифун Новаковић земљорадник из Бреснице, Миша Марковић земљорадник из Доње Горевнице, Никола Јовановић земљорадник из Прељине, Лазар Лужанин кмет из Миоковца, Милисав Војновић земљорадник из Атенице, Ника Бугарчић земљорадник из Кулиноваца, Милан Тутуновић земљорадник из Рајца и Вуле Пантелић трговац из Чачка. Чланови скупштине по звању и чину били су Јован Перуничић окружни начелник у Чачку, монах Василије архимандрит манастира Благовештења, Рад. Поповић прота цркве у Чачку.

Кућа народног посланика Вула Пантелића у Чачку, цртеж Феликса Каница из 1860. године

Заседање Народне скупштине заказано је за 12. децембар 1858. године. Скупштина је добила име по Светом Андреју, чији је празник обележаван тог дана. Посланици из целе Србије данима су долазили у Београд одевени у најлепше одело, са кубурама за појасом, јашући најбоље коње које су имали. Свако се трудио да својом појавом остави снажан утисак на народ који их је посматрао. Скупштина је бројала укупно 439 лица.

Заседања су одржавана у Кнежевој пивари у Београду, под будним оком наоружаних грађана и опозиционих лидера. Од првог тренутка, расправе су биле жестоке. Представници народа су јасно ставили до знања да више немају поверења у кнеза Александра. Након три дана заседања, одлука је донета: кнез Александар Карађорђевић мора да абдицира.

 

Повратак кнеза Милоша: Чачак као снажни ослонац новој династији

Кнез Александар није показао личну иницијативу, нити снагу да се бори након што га је напустила већина саветника и министара. Његова жена Персида била је одлучнија, али не и безвољни кнез Александар. Суочен са притиском опозиције и народа, кнез Александар Карађорђевић побегао је ноћу, 22. децембра, у конак турског паше на Калемегдану, у којем је био смештен гарнизон турске војске. Овај потез био је окарактерисан као сраман и издајнички, и постао је симбол краја владавине Карађорђевића у Србији у 19. веку.

Народна скупштина је 24. децембра 1858. године прогласила Милоша Обреновића за новог кнеза, а присталице кнеза Александра Карађорђевића које је подржавала и војска, нису смели да се силом супротставе наоружаном народу. Један одред пешадије и један одред коњице покушали су да пробију до пашиног Конака и врате кнеза Александра у српски део Београда. Међутим, испред њих се испречила велика маса наоружаних углавном млађих људи са бајонетима, који су испред себе носили портрет кнеза Милоша у природној величини.

Кнез Милош Обреновић

Повратак кнеза Милоша Обреновића био је симбол наде за праведнијом и стабилнијом владом. Народ је славио, верујући да ће Милош Србији вратити јаку државну управу и јасну визију развоја земље. Једна од његових првих наредби из 1859. било је опраштање дугова, што је било веома популарно.

Промена династије није донела жестоке прогоне претходне власти, али поједини политичари нису се спасили. Томо Вучић Перишић је ухапшен у јануару 1859. ради истраге због штете коју је нанео обреновићевцима када је гушио њихове буне од 1839. до 1844. године. Пошто је био болестан пребачен је у болницу, где су му у храну потајно убацивали исецкане иглице четинара. Умро је у великим мукама. Одлучујућу улогу у овом догађају имао је лекар Карло Белони (1812-1881), иначе пре тога једно време на служби у Чачку (1836-1839. и 1841).

Лекар Карло Белони

 
Последице Светоандрејске скупштине: повратак династије Обреновић и успон Србије

Светоандрејска скупштина представљала је једну од најмирнијих револуција у српској историји. Смена династија обављена је без употребе насиља, али је имала дубоке политичке последице које су обликовале будућност земље. Овај догађај поставио је чврсте темеље за развој модерне политике, показујући да Народна скупштина добија на снази и да Србија има капацитет да решава кризе без крвопролића.

Формиране су две истакнуте политичке групације: конзервативци, који су се залагали за снажну монархију, и либерали, који су видели будућност у народној владавини и реформама. Ове идеолошке поделе ће обележити наредне деценије српске историје.

Међународни контекст такође је био важан. Турска је пажљиво посматрала догађаје у Србији, али није имала снаге да утиче на развој догађаја, док су Русија и Француска давале подршку променама. Србија је овим догађајем ојачала свој међународни положај и показала да је спремна за самосталније одлучивање.

Када је у питању Чачак, повратак Милоша Обреновића на власт дочекан је са одушевљењем, што се нарочито показало приликом његовог свечаног дочека у септембру 1859. године. Чачани никада ни пре ни касније нису било ког владара на тај начин угостили. Имали су и зашто. Чачак је 1859. поново постао регионални центар са свим надлештвима, што је била основа за развој града коме су Обреновићи дали неизбрисив печат.

Милош Тимотијевић

 Текст објављен у „Чачанском гласу” у петак 27. децембар 2024. године

(Милош Тимотијевић, „Мирна револуција у српској историји : Светоандрејска скупштина 1858 : прекретница српске политичке историје”, Чачански глас, бр. 51/52, 27. децембар 2024, стр. 40-41).