VIZUELNA POLITIKA PLENUMA: TELO ŽENE KAO SIMBOL SRBIJE I EU : značenja fotografije sa protesta ispred Ministarstva kulture Srbije (2025)

 

Fotografija žene koja stoji ispred Ministarstva kulture Srbije, držeći plakat sa slikom ženskog tela u donjem vešu u bojama i simbolima zastave Evropske unije, promakla je većem delu javnosti, iako je u pitanju jedan od zanimljivih simbola protesta. Njena slika se nije preterano puno širila društvenim mrežama, a komentari su uglavnom izostali. Može se doživeti kao subverzivan umetnički iskaz, politički performans ili na neki treći način. Ali, ono što je nesumnjivo, fotografija poseduje značajnu simboliku, koja se možda i razlikuje od namere autorke performansa.

 

Telo kao politička metafora 

Ova fotografija funkcioniše kao vizuelni iskaz sa višeslojnom porukom. Žene u protestima nisu retkost, ali ovde njihovo telo postaje metafora – ne samo individualne slobode, već i državne suverenosti, ekonomskih odnosa i društvenih kontradikcija. Da li je telo Srbije pokriveno zastavom EU u znak privrženosti, ili je reč o prisilnoj potčinjenosti?

 

Postoji i uobičajena metafora Balkana kao „žene Evrope”, koja oscilira između egzotičnog i potlačenog statusa. Takav prikaz posebno je prisutan u zapadnim diskursima koji ovu regiju vide kao prostor između „civilizovane” Evrope i „divljeg” Istoka. U tom kontekstu, plakat se može čitati kao poruka da Srbija u procesu evropskih integracija nije ravnopravni akter, već objekat u koji prodiru ekonomske i političke moćnije države. Ili, možda, treba još ozbiljnije gledati na ovu scenu.

Između emancipacije i eksploatacije

Drugi sloj značenja može biti ekonomske prirode. Srbija je u proteklim decenijama prolazila kroz talase privatizacija, liberalizacija i stranih investicija koje su oblikovale ekonomsku sudbinu države. Ovaj plakat može se doživeti i kao oštra kritika neoliberalnih politika, gde je zemlja „prodata” kao jeftina radna snaga stranim kompanijama. Kao depilirana, okupana i podatna žena koja leži i čeka evropskog partnera. Dakle, plakat ne simbolizuje emancipaciju, već ekonomsko potčinjavanje. U tom smislu pitanje nije da li Srbija ulazi u EU, već po kojoj ceni.

 

Telo kao simbol, identitet kao praznina

Prikaz tela bez lica dodatno pojačava simboliku objekta, a ne subjekta. Devojka na plakatu zapravo nije prepoznatljiva individua, jer nema lika, već vizuelni konstrukt koji služi određenoj poruci. Njene genitalije, prekrivene zastavom EU, postaju centralni motiv, dok je njeno lice, mesto identiteta, emocija i glasa, potpuno izostavljeno. Time se sugeriše da se subjektivnost gubi pred dominantnim političkim i ekonomskim simbolima, dok telo ostaje jedino polje sa kojim ulazimo u pregovore sa centrima moći. Odsustvo glave može se tumačiti i kao znak dehumanizacije, gde se individualna volja poništava u korist vizuelne poruke koja izaziva ili šokira, ali ne dozvoljava osobi sa slike da se izrazi izvan nametnutih okvira interpretacije.

 

Erotska simbolika i moć

Erotska simbolika i moć nisu prisutni samo na vizuelnom nivou, već i u širem diskurzivnom okviru u kojem se odvijaju odnosi između centara moći i periferije. Prikaz ženskog tela na plakatu može evocirati predstavu o nacijama koje se doživljavaju kao „zavodljive“, ali istovremeno ranjive i dostupne spoljnim uticajima. Ovakva ikonografija može ukazivati na način na koji se kulturni i politički identiteti konstrušu kroz prizmu zavisnosti i podređenosti, gde je manja država neprestano u položaju onoga ko treba da udovolji, prilagodi se ili pretrpi posledice odbijanja. Time se otvara pitanje: da li je seksualizacija ovde subverzivni čin razotkrivanja ovih odnosa moći ili nehotice reprodukuje iste mehanizme potčinjavanja koje kritikuje?

 

Umetnička provokacija kao proevropska poruka

Plakat se zaista može tumačiti kao kritika potčinjenosti Srbije evropskim političkim i ekonomskim silama, ali i na sasvim suprotan način. Kao afirmacija evropskih vrednosti, uključujući emancipaciju, slobodu izražavanja i ravnopravnost žena koje suvereno rukovode svojim telom. Upravo takvo mlado žensko telo, prekriveno simbolima Evropske unije, ne mora nužno predstavljati prisilu, već sasvim suprotno. Ono može biti znak radosnog prihvatanja najviših ideala koje EU promoviše – od borbe za rodnu ravnopravnost do kulturnog pluralizma i individualnih sloboda. Uključujući i seksualnost. U tom smislu, umetnička provokacija ne negira evropski identitet Srbije, već upravo suprotno – sugeriše da je Srbiji mesto u zajednici država koje ističu I vrednuju otvorenost i slobodu izraza. U Evropi koja je, kroz istoriju avangardne umetnosti i feminističkih pokreta, upravo bila prostor gde se kroz provokaciju otvarao prostor za dijalog i društvene promene. Na taj način, ova fotografija može biti pročitana i kao čin osvajanja evropskog identiteta, a ne njegovog odbacivanja.

 

Feministička kritika i vizuelni jezik protesta 

Možda je ključno pitanje ovog plakata kako prikaz ženskog tela funkcioniše u javnom prostoru. Konzervativni krugovi mogu ga videti kao provokaciju i običnu vulgarnost, dok feministkinje mogu diskutovati da li on osnažuje ili objektivizuje žene. Ovakav umetnički gest može se doživeti kao deo uobičajenog niza feminističkih performansa koji se oslanjaju na provokaciju kako bi ukazali na dvostruke standarde društva.

 

Kultura protesta, naročito u savremenoj Evropi, koristi jake vizuelne poruke koje mogu da pređu granice jezika. Pri tome treba voditi računa da plakat nije samo deo efmernog performansa na ulici, već da ulazi u vrtlog digitalnog prostora gde slike postaju sredstvo brze političke komunikacije. U tom smislu, pitanje da li će i ovaj snimak ostati samo još jedan trenutak koji je prošao nezapaženo, ili će podstaći dublju debatu, zavisi od toga kako će ga društvo pročitati.

 

Izazivanje granica: umetnost kao politički akt 

Ne možemo zanemariti ni umetnički aspekt protesta. Ovakve slike imaju dugu tradiciju u umetničkim pokretima, od dadaizma do savremenih političkih performansa. Umetnici su odavno shvatili da je šok taktika kojom se razbijaju uobičajene percepcije stvarnosti. Da li je u pitanje umetnički performans ili politička poruka, možda je lažna dilema – jer u trenutku kada umetnost izaziva vlast, postaje politički akt.

 

Zaključak: Otvoreni dijalog ili slepa polarizacija?

Ova fotografija, u svojoj jednostavnosti, može da pokrene mnoge interpretacije. Svako ko je vidi može izneti sopstveno tumačenje, obojeno političkim uverenjima, društvenim iskustvom i ličnim stavovima. Da li ona kritikuje ili prihvata Evropsku uniju, da li osporava vlast u Srbiji, konzervativne društvene norme ili sve to istovremeno? Ili je u pitanje obična slučajnost?

Zato na kraju ponovo treba opisati scenu. Ispred Ministarstva kulture Republike Srbije tokom plenuma (protesta) umetnika i radnika u kulturi koji su podržali studentske proteste (3. februar 2025), žena od oko 50 godina starosti postavila je provokativan kolorni plakat. Na njemu je prikazano mlado žensko telo, od kolena pa do grudi, s tim da se blago pojavljuje bradavica na jednoj dojci, dok je druga skrivena. Glava nije vidljiva. Telo nije potpuno nago, jer devojka koja je raširila noge nosi gaćice plave boje sa zvezdicama Evropske unije, baš na „venerinom bregu”. Snimak nije vulgaran, ali poseduje erotsku privlačnost. Da li je demokratski dopustiti sva tumačenja?

 Miloš Timotijević