МАЈОР ДРАГУТИН П. ГАВРИЛОВИЋ И ХЕРОЈСКА ОДБРАНА БЕОГРАДА 1915. ГОДИНЕ

 Ове јесени навршава се 110 година од одбране Београда 1915. године, једног од најдраматичнијих и најтрагичнијих догађаја у модерној српској историји. Та битка није била само крвави војни окршај, којих је било и превише у ослободилачким ратовима 1912–1918, већ и симболична тачка у којој се сажело питање опстанка једног народа. У средишту тог епског тренутка нашао се мајор Драгутин П. Гавриловић, официр српске војске, рођен у Чачку, чије је име постало вечити знак отпора, храбрости и жртвовања.

Чачанин у служби отаџбине

Драгутин П. Гавриловић (1882–1945) завршио је основну школу и шест разреда гимназије у свом родном граду. Још током школовања у Војној академији у Београду војничка дисциплина и патриотизам постали су темељ његовог живота. Војну каријеру започео је уобичајеним током. Медаљу за војничке врлине добио је 1908. а чин капитена II класе 1910. године. Током Првог балканског рата командовао је четом у X пешадијском пуку и учествовао у борбама на Косову, а затим у маршу преко албанских планина у походу на Јадранско море. У Другом балканском рату одликован је Златном медаљом за храброст, а уочи Првог светског рата унапређен у чин мајора. Током 1914. командовао је четама и батаљонима, рањен је у Колубарској бици и одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Већ тада показао је способност да у најтежим тренуцима улије војницима поверење и одлучност.

Говор који је ушао у историју

Када је под вођством фелдмаршала Макензена у октобру 1915. године започела велика офанзива немачких и аустроугарских снага, српска војска била је исцрпљена и бројчано знатно слабија. Свима је било јасно да је пружање дуготрајног отпора узалудно, нарочито након што је Бугарска ушла у рат против Србије. Ипак, издата је наредба да се Београд упорно брани — како би се омогућило повлачење главнине српске војске са других фронтова. Свима је било јасно да ће цена овог отпора бити огромна, али и да је жртва неизбежна у одбрани отаџбине.

Већ почетком 1915. мајор Драгутин П. Гавриловић постављен је за команданта 2. батаљона X кадровског пука. Имао је задатак да утврди предње одбрамбене линије у престоници. Управо под његовом командом 7. октобра 1915. одиграла се чувена борба против аустро-угарске војске у Доњем граду Београдске тврђаве и на Дунавском кеју. У тренутку када је непријатељ започео масовни прелазак преко реке, Гавриловић је својим војницима упутио чувени мотивациони говор у којем је централна реченица „Ваши животи више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину!“ Иако се данас оспорава аутентичност овог говора, многи савременици сведоче да је мајор Гавриловић не само у том тренутку, већ више пута истог дана, соколио своје војнике предводећи их у борбу на првој линији фронта.

Суштински, његове речи нису биле пука реторика. Оне су означиле завет борбе за слободу до смрти, како би се главнини војске омогућило повлачење. Његов пук, заједно са добровољцима, жандармима и цивилима, кренуо је у јуриш у коме су сви знали да је крајњи исход погибија. Тај говор је остао упамћен као један од најснажнијих израза војничке части у српској историји и постао је митски темељ културе сећања.

Као што су крајпуташки записи некада чували успомену на изгинуле устанике и војнике, тако је и говор мајора Гавриловића постао „усмени споменик“ једне генерације, посредник памћења који је трагедију претворио у мит.

Уличне борбе и пад Београда

Борбе у Београду имале су епски карактер сукоба прса у прса. Зграда по зграда, улица по улица, престоница се бранила до крајњих граница. Непријатељска артиљерија рушила је читаве квартове; пламен је гутао улице, али браниоци нису одустајали. Међу њима је било и омладине, жена и стараца који су носили муницију, превијали рањене, али и учествовали у борби.

Гавриловић је био у првим редовима, борећи се заједно са својим војницима, све до тренутка када је рањен. Погођен је у врат, крварење је било велико и брзо је изгубио свест. Само захваљујући брзој лекарској помоћи успео је да преживи, да би се после првог опоравка поново добровољно јавио да иде у борбу. 

Иако је Београд пао 9. октобра, а непријатељ потпуно заузео и другу линију одбране 13. октобра 1915, жртва бранилаца није била узалудна. Одложен је брзи непријатељски продор у средиште Србије и још веће страдање војске и цивила. Сам немачки фелдмаршал Макензен је касније изјавио да су Срби у Београду показали јунаштво које заслужује највише поштовање.

Народни музеј у Чачку – чувар сећања на мајора Гавриловића

Данас, 110 година од борби из 1915, када су многа сећања избледела или потпуно нестала, посебно је важно подсетити да Народни музеј у Чачку једини у Србији чува у својој сталној поставци репрезентативне предмете који сведоче о војничкој слави мајора Гавриловића. Још пре шест деценија, захваљујући раду кустоса Радивоја Бојовића, Чачак је добио сва одликовања, војничку сабљу као и многе фотографије мајора Гавриловића. Ови предмети и данас изазивају велико интересовање посетилаца.

Ипак, остаје једна чињеница која тражи озбиљно промишљање: у Чачку још увек не постоји споменик мајору Драгутину Гавриловићу, иако је било пуно иницијатива да се подигне. Док Београд и Крушевац (где је Гавриловић службовао између светска рата) обележавају дан херојске одбране Београда из 1915, и подсећају на жртве, завичај овог хероја још увек му није јавно подигао трајни знак сећања.

Поставља се питање: зар није време да Чачак, који се с поносом сећа својих великана, посебно учесника ослободилачких ратова, достојно обележи име човека чији је говор ушао у историју и у националну свест? Подизање споменика у догледно време (макар до 2035. и следећег јубилеја) било би не само чин захвалности већ и порука будућим генерацијама да се истинске вредности храбрости и пожртвовања не заборављају. То не би био само локални гест, већ део националне обавезе памћења.

Пораз као победа

Одбрана Београда 1915. године завршила се војним поразом, али је у колективном памћењу остала као победа духа. Трагедија је претворена у мит, а мајор Драгутин П. Гавриловић постао је његов вечити симбол. Данас, 110 година након одбране Београда 1915, Чачак се с поносом сећа свог хероја – мајора Драгутину Гавриловића. Музеј чува његова одликовања и успомене, али град још увек нема споменик који би подсетио на храброст и жртву ове генерације. Време је да да се та празнина у култури сећања исправи.

Милош Тимотијевић

Извор: Милош Тимотијевић, „Мајор Драгутин П. Гавриловић, Чачанин у служби отаџбине : Херојска одбрана Београда 1915. године“, Чачански глас, бр. 40, 10. октобар 2025, стр. 21.