Снагу свог карактера, склоност ка уметности и идеале националне слободе Надежда Петровић није стекла у европским атељеима, већ у кругу породице — пре свега од мајке Милеве Зорић, која је потицала из лозе што је вековима чувала осећање дужности према народу и култури као највишу моралну вредност.
Порекло Надежде Петровић води у стару шајкашку породицу Зорић, која је изнедрила генерације ратника, просветитеља и уметника. Пореклом из Потисја, са простора где су настала насеља Тител, Шајкаш, Жабаљ, Госпођинци и Чуруг, Зорићи су већ од средине XVIII века оставили дубок траг у историји Срба у Хабзбуршкој монархији. Из те породице потекли су Максим Зорић (крај XVII века – после 1774), капетан Мошоринског шанца у служби Аустрије, који је касније постао генерал у руској војсци, и његов посинак Симеон Зорић Неранџић (1743–1799), генерал руске војске, миљеник царице Јекатерине II, дворјанин и мецена Доситеја Обрадовића. Са њим је у војсци служио и његов брат, генерал Давид Зорић Неранџић (око 1750 – око 1810).
Свест о тим знаменитим прецима остала је жива у породици и више од једног века касније. Надежда Петровић и њен млађи брат Растко Петровић били су дубоко свесни тог наслеђа. Док је живео у Сједињеним Америчким Државама, Растко је у Конгресној библиотеци у Вашингтону истраживао податке о генералу Симеону Зорићу, прикупљајући грађу за свој незавршени роман посвећен управо њему.
Породична традиција Зорића није се угасила ни у XIX веку: у њој су се војничка част и радозналост према науци претапале у нови облик грађанске културе. Управо из тог корена потекао је и Надеждин деда, Павле Зорић (1826–1880), који је припадао истој фамилији, али није био у директној вези са Зорићима који су отишли у Русију.
Ипак, дух те породичне традиције живео је и у њему. Био је човек изузетно вишеструког образовања и бројних талената. Средином XIX века, 1846. године, одлази у Беч, где је изучавао физику, зоотомију и више заната, стичући углед као ковач, поткивач и ветеринар. Његова радозналост и образовање били су реткост у доба када су практичне вештине и просвећеност тешко налазиле заједничко место. У његовој радозналости и спремности да учи све — од зоотомије до ковања — огледа се онај исти немир који ће касније одвести његову унуку у Минхен и европске школе сликарства.
Павле је имао двојицу браће: Јована Зорића (1828–1892), официра у аустријској војсци који је пред крај живота добио племићку титулу (1886) и чин генерала (1889), као и Андреја Зорића, трговца. У породичној традицији памти се да су се и Павле и Јован бавили сликарством, што је, можда, најранији траг уметничког дара у Надеждиној породици.
Током револуције 1848–1849. године, браћа Павле и Јован борили су се као добровољци у саставу српског Шајкашког батаљона, у рату против Мађара. Тај чин није био само војна епизода, већ потврда породичне везаности за националну идеју. Из тог родољубивог наслеђа проистекла је и Надеждина каснија спремност на личну жртву и њено схватање уметности као дела службе народу.
Око 1850. године, Павле Зорић се оженио Драгињом (Драгом) Милетић (1832–1872) из Мошорина, која је припадала познатој породици Милетић. Њен отац, Симеон (Сима) Милетић (1801–1879), са супругом Теодосијом (Тодом) Рајић (1805–1843), имао је седморо деце – три сина и четири ћерке. Међу њима су били и знаменити Светозар Милетић (1826–1901), једна од најважнијих личности српског XIX века, вођа либералног покрета, новинар и оснивач Уједињене омладине српске, као и Ђорђе Милетић (1833–1909), најпре српски, а касније и бугарски национални активиста. Трећи брат, Павле Милетић, био је лекар у Крајови.
Из брака Павла и Драгиње Зорић родила се Милева Зорић (1852–1912), будућа мајка Надежде Петровић, као и њен брат Светозар Зорић (1853–1931), будући архитекта, сликар и професор универзитета. Милева је одрастала у интелектуалној атмосфери у којој се мешала народна традиција са идејама просветитељства. Већ као веома млада постала је чланица Уједињене омладине српске, којом је руководио њен ујак Светозар Милетић. Њен отац Павле био је заговорник просвећивања народа, писао је родољубиве песме, преводио Шекспира и Гетеа, а сарађивао је и са српским листовима. Његова интелектуална радозналост и вера у образовање одредили су и Милевин животни пут.
Породица се 1855. године преселила у Београд, у нади да ће у аутономној Кнежевини Србији наћи боље услове за живот. Павле је ту радио као поткивач, али је убрзо ступио у службу Министарства просвете као учитељ, уз обавезу да положи учитељски испит. У том периоду уписао је ћерку Милеву у Вишу женску школу.
Милева је из породица Зорић и Милетић понела у наслеђе изузетну моралну снагу и родољубље. Савременици су памтили да је „борбеност, енергију и високи национални идеализам свога ујака Милетића од малена упијала, тако да је у брак ступила с јасним и одређеним идеалима тадашње Српкиње“.
Када су се 1869. године Милева Зорић и Димитрије Петровић венчали, обоје су били на служби учитеља у Чачку. Била је то мала, али културна варош са око 2.000 становника и новоотвореном Гимназијом. У том граду, окруженом пољима и планинама, 1873. године родила се Надежда Петровић. Њена бака по мајци, Драга Милетић Зорић, преминула је у Чачку 1872. године, што је оставило снажан траг у породици.
Посебно важно место у детињству и духовном сазревању Надежде Петровић имао је њен ујак, професор Светозар Зорић (1853–1931). Као интелектуалац широких интересовања и човек изузетне културе, утицао је на Надежду да уметност посматра као средство образовања народа, као живу везу између традиције и модерности. Он ју је научио да препозна симболику и лепоту народних орнамената, подстицао је на путовања, на разумевање света, али и на осећај одговорности према народу. Његов утицај није био педагошки у уском смислу — био је духовни. Зорић је истовремено био и слиакр, имао је богату колекцију слика у својој кући и био један од оних ретких људи који су знали да младом уметнику не треба само знање, него и усмерење.
У породици Зорић и Милетић спојиле су се две снажне традиције – грађанска и национална, интелектуална и морална. Тај спој обликовао је Надежду Петровић као личност која је у себи носила свест о пореклу, дужности и културној мисији. Надеждина одлучност, уметничка страст и национални идеализам нису били пука случајност. Проистекли су из породичне историје која је вековима спајала војну част и уметничку креацију, јавну службу и личну пожртвованост — све оно што ће Надежда касније преточити у свој живот и дело.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadezdaPetrovic #PorodicaZoric #MilevaZoric #SvetozarZoric #RastkoPetrovic #SrpskaUmetnost #SrpskaKultura #SrpskoGradjanstvo #ZenskoObrazovanje #SlužbeniGlasnik
Коментари
Постави коментар