Надежда Петровић је на усавршавање сликарства у Минхен кренула са двадесет и пет година и животним искуством које је стекла у Србији, држави са око 2,5 милиона становника, која је тек започињала своју модернизацију. Београд је у то време имао око 70 хиљада становника и тек је улазио у урбани и културни преображај.
Док су европске метрополе расле и нудиле нове културне садржаје, Берлин је бројао око 2,4 милиона становника, а Минхен око пола милиона. Концентрација људи најразличитијих знања, умећа и амбиција у великим урбаним центрима стварала је нове прилике за живот, од запошљавања у индустрији до забаве. Зато је Надеждин сусрет са Европом био пресудан за њен каснији уметнички развој, поглед на живот и друштвени ангажман.
Европа је истовремено била позорница ширења национализма, успона капитализма, унутрашњих социјалних сукоба и колонијалне експанзије, а развој штампе повећао је утицај јавности, која је све чешће реаговала на догађаје у свету.
Србија је у то време слала и материјално издржавала десетине студената на страним универзитетима како би добила образоване људе који ће унапредити државу. Немачки универзитети били су веома популарни, а српски студенти радо су гравитирали ка Минхену. Већина њих живела је близу универзитета и формирала мале заједнице, што је омогућавало међусобну подршку и социјалну кохезију. Управо у таквом амбијенту нашла се Надежда Петровић.
У Минхену је уписала приватну академију Антона Ажбеа. У целој Европи, све до прве деценије XX века, за девојке није било предвиђено званично школовање у сликарству. Одлазак из родитељског дома и отаџбине тешко јој је пао, а први месец обележила је дубока носталгија: „Ох, како бих те загрлила, Београде бели… а овде хладна туђина.“ Била је срећна што је пријатељи и познаници из Београда нису заборавили и поносно је наводила број писама и дописница које је добијала.
Баварска је у периоду њеног школовања уживала значајну аутономију у оквиру Немачког царства. Иако формално део јединствене државе, задржала је сопствену војску, железницу и дипломатску аутономију. Друштвени живот Минхена био је динамичан и космополитски, уз изражени утицај католичке културе и снажан регионални идентитет. Град је задржао репутацију боемског центра, привлачног уметничкој авангарди.
Прелазак из Београда у Немачку био је преломан догађај. Надежда је дефинитивно одлучила да буде уметница. Поред сликарства, учила је немачки, француски и руски, што јој је омогућило да комуницира са студентима и уметницима у Баварској. Школа Антона Ажбеа била је космополитска средина, где су се сликарство учили Немци, Французи, Румуни, Мађари, Американци и многи Словени: Руси, Словенци, Словаци, Чеси, Срби.
Друштво студената сународника много јој је значило. Приступила је удружењу „Србадија”, где је акламативно прихваћена уз слоган „живела Српкињица”. У Минхену се у то време школовало око 200 студената из Србије, међу којима су биле само две девојке. Ни на другим немачким универзитетима није било много девојака из Србије.
Док је боравила у Минхену, постепено је усвајала културу Баварске и Немачке и постајала свесна предности развијених земаља: „Тако много има дивних ствари да научим [...] Овде, на извору уметности, тек видим како смо ми Срби ситни и мали, како мало знамо [...] Мали је дан а кратка ноћ ако се [...] хоће све научити.“ Често је одлазила у позоришта и опере, доста путовала, посебно до Беча и Берлина, где је посећивала изложбе. Није имала много времена за „обичне“ забаве. Постала је и пасионирани фотограф.
Школовање у Минхену било је од пресудног значаја за успостављање контаката с другим уметницима, што је дугорочно утицало на њену уметничку самосталност. Дружила се са српским сликарима Стеваном Алексићем, Пашком Вучетићем, Драгомиром Глишићем, Миланом Миловановићем, Драгомиром Павловићем, Боривојем Стевановићем, Ђорђем Михајловићем, а међу странцима са Василијем Кандинским, Алексејом Јавленским и Кадровским.
Током школовања посветила се различитим жанровима сликарства, истичући портрете, актове и пејзаже, уз снажан индивидуализам. Већ у овој првој минхенској фази (1898–1900) почела је да гради темеље свог стваралаштва, користећи снажне потезе четке и смеле колористичке контрасте.
Минхен јој је пружио више од усавршавања у сликарству – цивилизацијски преображај, стицање знања о модерном друштву, мрежу контаката и свест о сопственом месту у свету. Управо тада стекла је самосвест за формирање модерног националног пејзажа у сликарству, што је био почетак јединственог уметничког идентитета.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #UmetnostISocijalnaIstorija #ŽeneUHistorijiUmetnosti #ModerniPejzaž #SlikarstvoBalkana #JugoslovenskaKultura #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #UmetničkaAvangarda #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар