Сексуалност је саставни део живота сваког појединца и испољава се на различите начине – не само кроз телесност и интимне односе, већ и кроз емоције, идентитет, стваралаштво и уметност. Упркос томе, у историјским и уметничким интерпретацијама сексуалност се често прећуткује или своди на маргину, посебно када је реч о женама. Управо та тишина говори много о нелагодности аутора, притиску друштвених норми и ограничења.
Емотивни и интимни живот Надежде Петровић никада није довољно истраживан и остао је у сенци њених професионалних достигнућа и патриотског ангажовања. Патриотска сакрализација њеног лика и наметнути хагиографски наратив поништавали су Надеждино људско обличје, жену коју су покретале многе страсти. Иако није поседовала атрактиван изглед, она је својом енергијом и непосредношћу ипак привлачила мушкарце. Како је то забележио Милорад Павловић Крпа Надежда је била: „Крупна и снажна, једра, здрава и као зрела јабука румена у лицу, к томе природно и неизвештачено лепа, она је будила симпатије где се појавила и у најтежим приликама испољавала племениту и доброћудну уметничку душу, што је карактеристика сваког правог уметника.”
Посебно место у њеном животу свакако је имао Бранко Поповић (1882–1944), према коме је гајила симпатије, а заједничко путовање по Италији 1907. покренуло је унутрашња преиспитивања и тражење снаге да се и даље бави сликарством. И за Бранка се говорило да је био заљубљен у Надежду.
Постхумно, двадесети и три године после Надеждине смрти, Бранко Поповић је у свом осврту на њену личност исказао велико поштовање и дивљење, описујући је као „снажну и фанатичну личност”, „сасвим особену појаву” и „рођеног духовног револуционара”. Поповић је истицао Надеждину страст и посвећеност, хвалио њену „неизмерну доброту и ширину душе”, описивао ведре плаве очи и уздизао смели дух. Какви су тачно били њихови односи није познато. Срдачно пријатељство или наклоност нису морали да значе емотивну и телесну везу. Као и у случају деценију млађег Ивана Мештровића, мада су многи у Београду сматрали да су љубавници.
Отворену наклоност Надежда је показивала и према Димитрију Митриновићу (1887–1953), с којим се упознала и дружила у Београду тек 1912. године: „Са Димитријом Митриновићем сам се овде познала и већ можеш мислити да смо се спријатељили, готово заљубили једно у друго, ма да се он брани да не сме да се заљуби; ваљда са још свежих рана због старе љубави. Он је диван човек и усрдно смо се о свему, а нарочито о теби разговарали [Ивану Мештровићу, прим. аут.], онако као и ја што одавна тако и он искрено лудује за тобом; ти си нам био прва тачка где нам се душе сљубише, а после и много и много сличних особина. Штета је пре свега што је много млад, сем тога штета што се вели зарекао да неће више да се заљубљује и да воли, иначе, било би богме свашта; јер сам и ја доста у животу постила и самопрегоревала.”
Какав је однос Надежда имала према телесности није једноставно утврдити. Њена симболистичка слика Острво љубави (1907), за коју је инспирацију највероватније добила током обиласка Италије и која се наслањала на њене велике узоре у сликарству (Беклин), посредно открива сложен однос према животу.
Надежда у овом делу сексуални чин није приказивала ни као грех, нити као распојасану насладу, већ као нужност, силу природе, чин без лица и без субјекта. На тај начин је превазилазила морални пуританизам и буржоаску романтичарску љубав, истичући визију човека као дела великог, бескрајног и у основи равнодушног природног циклуса.
Из првог плана слике, ка тамној унутрашњости пећине, нижу се различите форме мушких и женских тела. Она су кључни знак у космолошкој визији пејзажа (света), и представљају концепт спајања полова. Моменат завођења се одвија у морској пени, што је било у складу са уобичајеном симболистичком визијом. На тај начин уметница је евоцирала снажно дејство ероса на судбину мушкараца и жена: из воде извире мушкарац као активни принцип, док је женска прилика приказана у пасивном ставу. У духу времена, жена је поимана као биће ближе природи, упија сокове земље, а поза која је одабрана изражава предавање мушкарцу који ће приступити сексуалном чину. Женина ватрено пламтећа распуштена коса додатно наглашава сексуалну отвореност и моћ завођења.
Ипак, упркос аркадијском карактеру златног доба које је у овој слици испољено у оптимистично представљеној наготи осликаних тела на слици „Острво љубави“, затим и у сцени спајања мушкарца и жене (насликани су без лица, као типске представе мушког и женског принципа), изостаје приказ телесне екстазе. После чина спајања, антропоморфна тела почињу да се растачу, и они у својој метаморфози на крају нестају у тмини пећине изнад које се налази гробље обасјано сунцем. Надеждина визија као да указује на тамну и непознату судбину човечанства, која се у незнању завршава у неодређеном времену и простору таме.
Надежда је и у својим ликовним критикама умела је да слике и вајарска дела својих пријатеља који су обрађивали људску телесност и сексуалност тумачи без малограђанских предрасуда и са сигурношћу зреле особе, при чему је пожуду и страст понекад везивала за архаична стања људског друштва, таму, „нечиста” стања духа („Сунце, симбол плодности и рада, вуче животу вечној истини и љубави здравој и снажној; мрак и тмица [тмина, прим. аут.] су симбол греха, док сунце разголићује природу”).
Сексуалност код Надежде Петровић никада није представљала доминантну тему, већ један од елемената модерног поимања личности, слободе и индивидуалног израза. Она се код ње не јавља као експлицитна или самостална категорија, већ као део ширег процеса еманципације – уметничке, интелектуалне и друштвене. Управо у том кључу треба разумети и њено стваралаштво: као покушај да се човек, а посебно жена, ослободи уских улога и представи као целовито, сложено и самосвесно биће.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #UmetnostISseksualnost #ŽeneUHistorijiUmetnosti #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #Feminizam #UmetničkaAvangarda #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар