Надежда Петровић никада није била само салонски националиста. Хуманитарни концерти и прикупљање помоћи за пострадале Србе у Османском царству били су важни, али њој то није било довољно. Имала је снажну вољу за непосредан теренски рад, па је крајем 1903. кренула са Милицом Добри у Битољски вилајет, како би посетила разорена села после Илинданског устанка исте године.
Национална припадност становништва овог подручја имала је комплексна обележја. Крајем XIX и почетком XX века црквена припадност често је била пресудни маркер националног опредељења. Заједнице под Цариградском патријаршијом третиране су као српске, док су оне под Бугарском егзархијом улазиле у бугарски национални корпус. У појединим срединама то је у почетку било само организационо црквено питање, али је временом постало политичка и национална линија разграничења.
У том контексту, српска четничка акција у Поречју (и пре Илиндана) била је покушај да се очува српски утицај у зони у којој је постојала реална опасност преласка ка егзархији и бугарској комитској мрежи. Зато су организатори у Србији журили са слањем малих герилских одреда на османску територију, како би се задржао утицај на овом простору који је претрпео велико страдање.
Илиндански устанак 1903. покренула је комитска организација, уз подршку из Бугарске. Рачунало се да ће оштра османска одмазда изазвати дипломатски притисак великих европских сила и отворити пут ка аутономији Македоније. Међутим, та очекивања нису испуњена. Становништво је претрпело тешка страдања, а појачана османска контрола над регионом постала је тегобна реалност.
После гушења устанка репресалије су постале свакодневица, па је улазак српских посленика у та подручја био изузетно ризичан. Зато је женско хуманитарно друштво Коло српских сестара постало идеалан оперативан оквир који је омогућавао стварну помоћ, али и ефекат политичког присуства Србије на овом подручју.
У децембру 1903. Надежда Петровић и Милица Добри, „две Амазонке“, како их је назвао Станислав Краков, крећу у своју мисију. Пут није био само хуманитарног карактера, већ и јавни чин охрабрења као и демонстрација политичког присуства међу пострадалим становништвом. Испоставиће се и много више од тога.
Надежда је на пут кренула 19. новембра / 2. децембра 1903. и понела фото-апарат, али снимци (осим једног) нису сачувани. Истог дана, 20. новембра / 3. децембра 1903. године, Надежда и Милица стижу у Скопље код српског дипломатског представника Михаила Ристића, који их је упозорио да је пут на који су кренуле опасан. Указао је и на могућност репресалија над Србима уколико би њихова мисија изазвала подозрење османских власти.
Са собом су носиле четири хиљаде динара намењених пострадалима. Због опште несигурности возови ноћу нису саобраћали, па су 21. новембра / 4. децембра из Скопља пут наставиле железницом до Солуна, где их је дочекао српски конзул Ђока Николић. Преноћиле су у „српском пансиону”, али су морале да одложе наставак пута, јер су стигле у петак, у време Рамазана, када турска администрација није радила.
Визирање пасоша је због тога померено, те су Надежда и Милица на терен кренуле тек 23. новембра / 6. децембра. Претходног дана су са српским конзулом упутиле писмо Колу српских сестара за додатних хиљаду динара помоћи пострадалим људима у селима у Солунској кази. Пут до Битоља, у који стижу 23. новембра / 6. децембра у седам сати увече, није био лак. Када су приспеле у варош, одмах су дошле у српски конзулат.
Надежда је балканске провинције Османског царства посматрала очима Европљанина коме смета источњачка развашареност: „Напуштајући вароши у којима цароваше живописна прљавштина адских ужаса, колористично шаренило разноврсних фантастичних костима и типова чија је инкарнација обухватала танке Африканце, Арапе, Татаре, па до плавокосих и ружичастих образа словенских раса, ми зађосмо по згариштима села и вароши у којима је владала глад, преплашеност, страх, болест.”
Насупрот томе, њени описи раскошне природе у којима су била смештена српска села, страшно пострадала после гушења устанка, били су пуни емоција и подстицали су на идентификацију у патриотском духу.
На путу ка Поречу пратио их је Јован Ћирковић, секретар велешко-дебарског митрополита. Када су стигле на своје одредиште, дочекали су их локални школски прваци Лазар Кујунџић и Марко Церић. Помоћ су делиле без обзира на црквену припадност, али под сталним надзором – уз турског полицијског комесара и двојицу Арнаута.
Пут је био суров – планине, снег и разорена насеља – што Надежда описује у потресном пасусу: „Колима, на коњу, пешке верали смо се по брдима, западали смо у снег по планинама и планинским косама, силазили у речне долине, газили по развалинама, храбрили измучене и гладне жене с децом, старце измождене радом и другим патњама, који су се из збегова враћали на своја погорела огњишта, где су почињали живот у ископаним земуницама.” Треба напоменути да пре доласка Надежде Петровић и Милице Добри Србија није директно помагала пострадалим селима у овом подручју.
На терену су затекле спаљене куће, оскрнављене цркве, убијене и нестале мушкарце, глад и страх. Забележена су и многа насиља над женама. Новац нису смеле да дају директно, већ су купиле платно и одећу, пошто је постојала опасност да комите, турски војници и разбојници отму паре сељацима.
У таквим околностима отпор насиљу постао је приоритетан задатак. Надежда је тако део новца приложила за куповину оружја и муниција, неопходних за самоодбрану и подршку четама. Обећала је и да ће преко Кола српских сестара наставити финансијску и сваку другу подршку. У условима у којима османске државне заштите није било, а насиље је било свакодневно, та одлука је у локалној перспективи значила пре свега питање билошког опстанка.
Каснији, нарочито у међуратним освртима, Надеждин долазак снажно је хероизован. Реално, њена улога била је у доношењу и усмеравању прикупљене помоћи – али је симболички ефекат посете био огроман. Често понављана тврдња да их је пратио Воја Танкосић није тачна: у то подручје стигао је тек месец дана касније, када су се оне већ вратиле у Београд.
Надежда се у својим сећањима радо враћала на драматичан моменат састанка с локалним српским првацима, а дијалог који је водила с њима описивала је у национално-романтичарском тону: „Оружја нам сестро, дајте да се бранимо и да бранимо нејач [...] да образујемо комитске чете које ће наш народ чувати, иначе смо изгубљени, нас ће нестати! ”
Надежда је из Пореча са својом групом дошла у Прилеп 3/16. децембра, где су обишли српске школе. Сутрадан су кренули за Битољ, а затим за Солун, где су стигли 6/19. децембра 1903. године. Због чекања одговора на телеграме о додатном новцу који је требало да се пошаље из Србије, у Солуну су боравиле до 15/28. децембра, кад крећу за Скопље, где се у српском конзулату истим послом задржавају два дана. Коначно, 17/30. децембра крећу за Србију, да би сутрадан дошле у Београд.
Утисак који су донеле из Битољског вилајета био је горак, а порука коју су шириле по Србији прожета патриотизмом. Поред очекиваног апела да се заштите пострадали људи, Надежда је позивала да се спасу и „споменици нашег славног Душановог и Немањиног доба”.
Иако више није путовала у неослобођене крајеве, наставила је да помаже сиромашне ђаке из тих области – својим новцем и организовањем прилога. Истовремено је наставила и с агитацијом за помоћ настрадалим Србима. Говори које је држала били су испуњени патриотизмом и срџбом, како су то запамтили савременици.
Одлазак у Битољски вилајет 1903. године није био случајан. Надежда Петровић је, у складу са својим темпераментом и уверењима, хуманитарни рад претворила у конкретан политички чин, а свој уметнички ауторитет ставила у службу националне одговорности. Носила је помоћ, бележила призоре разарања, глади и насиља, слушала захтеве за организовањем одбрамбених чета и јасно разумела да у нестабилним провинцијама Османског царства опстанак српских локалних заједница није могућ без оружаног отпора. Зато њена мисија из 1903. године представља више од појединачне епизоде: она показује тренутак у коме се уметница свесно укључује у националну акцију, преузимајући ризик и одговорност која је далеко превазилазила оквире културног ангажмана.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #ŽeneUHistorijiUmetnosti #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #Feminizam #UmetničkaAvangarda #ŽenskiAktivizam #KoloSrpskihSestara #NacionalnaAkcija #Makedonija #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар