После 1903. Србија је морала да измисли нову причу о себи. После бруталног убиства последњих Обреновића, није пала само власт него и један симболички поредак. У грађењу новог државног наратива уметници су имали важно место.
Породица Надежде Петровић није била блиска Обреновићима. Отац Мита Петровић био је радикал, а круг познанстава уводио ју је у мреже које ће после 1903. постати политички утицајне. Посебно је важна веза са породицом Живановић — у коју је била удата сестра Драгутине Димитријевића Аписа.
Још током студија у Минхену, после 1898, Надежда се кретала у круговима који су подржавали династичку промену и радили на јавном мишљењу у прилог Петру Карађорђевићу. У том контексту помиње се и њен контакт са Живојином Балугџићем, истакнутим агитатором за карађорђевићевску опцију.
После Мајског преврата 1903. Надежда је снажно подржавала нову династију. У лето исте године предлагала је да покровитељ Кола српских сестара буде принцеза Јелена Карађорђевић (1884–1962), кћерка краља Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке, али је Делфа Иванић одбила предлог због недавне смене династија и жеље да се дистанцирају од политике.
У јесен 1903. Надежда се ангажовала у првој великој акцији Кола српских сестара, добротворном концерту за пострадале Србе у Македонији. Том приликом осмислила је изразито патриотски програм, који је почињао апотеозом Првог српског устанка и величањем вожда Карађорђа. То није био само „уметнички избор“ или усмеравање пажње на тренутну патњу Срба под османском влашћу, већ и јасна порука: нови режим се у њеној инсценацији представљао као наследник устаничке традиције која је требало да доведе до националног ослобођења и уједињења.
Према каснијим сведочењима, управо у то време Надежда успоставља лични контакт са краљем Петром I и успева да „задобије симпатије, знану и незнану помоћ“. Оно што је важно, Надежда ту помоћ није узимала за сопствену корист, већ за јачање националног програма за који се залагала.
Њихова сарадња није прекидана ни касније, а Надежда је, према сећањима савременика, „имала приступа и поверења да код краља Петра брани не само свој национални програм рада, но у многим моментима дејствује на расположење Његовог Величанства Краља Петра да и Наследник престола узима своју улогу у омладинским југословенским манифестацијама.” Та формулација више говори о начину на који су савременици касније конструисали Надеждину улогу него о домету који данас можемо документарно измерити.
Обим и садржај тих контаката није могуће прецизно реконструисати. Ипак, према сведочењима, Надежда је имала трајно близак однос са Ђорђем Карађорђевићем све до своје смрти, док је Александар Карађорђевић куповао њене слике.
Врхунац јавне блискости Надежде и Петра I види се у Паризу почетком новембра 1911, током краљеве званичне посете Француској. Надежда тај догађај описује у суперлативима и назива га „круном“ његове популарности у Европи — не само као одушевљени посматрач, већ као уметница која разуме моћ јавног спектакла у међународној легитимацији.
Надежда је била веома узбуђена: „То беше јединствена прилика која се човеку може једном у животу да јави, да учествује у оваквом сјају најкултурнијег Запада и центра где се овакве ствари најсјајније и најлепше могу приредити. Стога нисам хтела да пропустим ову прилику и нисам погрешила.”
Пријеми су трајали данима, а у једном тренутку обратио јој се и сам краљ: „Краљ ме је питао сликам ли још онако исто и јесам ли учинила успеха и пожелео ми га.” Надежда је бираним речима описивала изглед и држање краља Петра I („Краљ је диван, Краљ је симпатичан. Истински потомак српских јунака”).
У целини гледано, однос Надежде Петровић према династији Карађорђевић не своди се на приватну симпатију нити на пуко „дворско“ приближавање. Он је суштински припадао ширем механизму политичке културе после 1903: нови режим је тражио симболичку легитимацију у традицији устанка, националне акције и југословенског зближавања, а Надежда је — као уметница, организатор и јавни говорник — знала да те симболе претвори у конкретне програме, од добротворних концерата до мобилизације јавности.
Колики је био стварни домет њених контаката са краљем и престолонаследницима не можемо поуздано знати ни оценити, али образац је јасан: она је у истом тренутку градила културни ауторитет и улазила у простор државне репрезентације. Управо ту, на додиру уметности и власти, прелама се њена улога у српској, а затим и југословенској „националној акцији“.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #ŽeneUHistorijiUmetnosti #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #династијаКарађорђевић #UmetničkaAvangarda #ŽenskiAktivizam #KoloSrpskihSestara #NacionalnaAkcija #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар