Надежда Петровић је данас с пуним правом постала симбол модерне уметности. Међутим, она је у своје доба била једна од најрадикалнијих политички ангажованих жена.
Најважнији подухват који је Надежда предузела током лета 1903. било је учествовање у формирању Кола српских сестара, организације која је брзо окупила многе утицајне особе и покренула активизам жена. Тешко стање хришћана у Старој Србији и Македонији подстицало је људе на акцију како би се прекинуо терор, о коме је Надежда информације добијала од своје бивше ученице Делфе Иванић.
Према њеном сећању, после састанка у Топчидеру у јуну 1903, где је Надежда долазила да слика, родила се идеја о заједничкој акцији за помоћ српском народу под турском влашћу.
Тежак положај српског становништва био је реалност. Упркос прокламованој једнакости свих поданика Османског царства пред законом, хришћани су и даље били жртве систематске и некажњаване дискриминације, пљачке, насиља и репресије. Посебно су предњачили локални насилници, које су османске власти користиле у обрачуну с непокорним хришћанским становништвом.
Српска држава је и пре 1903. покушавала да помогне српском становништву, а у том послу учествовала су и женска хуманитарна друштва, као у случају Одбора госпођа „Кнегиња Љубица”. Династички преврат условио је да се заборави тај облик женског активизма.
Због изразито лоше ситуације, Надежда је од самог почетка патриотског ангажовања испољавала жељу за брзим деловањем. Главни мотив за акцију био је осећај одговорности за српски народ у поробљеним крајевима, борба против политичке пасивности у Србији и уверење да рад на пољу уметности и културе није приоритетан у време прогона српског народа. Отворено је заступала пожртвованост, подизање националне свести, друштвени активизам и еманципацију жена у патриотском раду.
Надежда је већ тада била спремна на оружани отпор као меру праведне освете и нужност у борби за националну слободу. Зато је ослободилачки рат доживљавала као свети чин, једини начин да се прекину континуирана насиља над Србима, исправи историјска неправда и оствари национално уједињење као гарант слободе и еманципације.
Како је то Надежда отворено говорила: „Бејасмо готови на освету: требало је истим начином прибавити задовољења за оне мученике; требало је створити комитске чете чија би дужност била да заштићавају незаштићене, нејаке жене и децу. Бејасмо готови да поред све културе будемо сурове и немилосрдне судије разбојницима и варварима одмеравајући им истом мером, судећи им истим оружјем.”
Надежда у својим текстовима не приказује освету као слепи чин јаросног гнева, већ као моралну и историјску нужност, нешто што је неизбежан одговор на вековно угњетавање. Посебно због суровости турске војске, арнаутских разбојника и бугарских комита према српским женама, девојкама и деци, који су били беспомоћне жртве насиља, без икаквих права и заштите, изложени зулуму, отимању и силовању. Жене у Надеждином доживљају тешког положаја српског народа нису само објекти османског угњетавања већ и симболи националног страдања, јер су њихова тела и част неретко жртвовани у ширем контексту етничког и верског насиља.
Увек треба имати на уму да Надежда од почетка свог патриотског ангажовања није заговарала пасивно трпљење или дипломатска решења, већ је истицала нужност херојске борбе и жртве, чиме је подстицала култ националног подвига. При томе је Османско царство приказивала као простор испуњен деспотизмом, варварством и цивилизацијским заостајањем, што је додатно оправдавало српску ослободилачку акцију. Управо тако доживљена комплексна сазнања о великим страдањима и неправди коју трпи српски народ под османском влашћу требало је да покрену јавност на активан отпор и националну акцију.
Иницијални састанак одиграо се у Надеждиној кући, где је она са оцем Митом угостила Делфу Иванић и њеног мужа Ивана, који је био дипломата. После саветовања са оцем и „угледнијим политичарима”, Надежда је свој план помоћи Србима у Османском царству изложила неколицини „интелигентнијих жена”. Многе су и даље остале пасивне, јер јавност тадашње Србије није била навикла на облик друштвеног активизма који је Надежда заговарала. Та чињеница била је видљива и током првог позива на шири састанак, који је Надежда угледнијим женама „разаслала” уз помоћ млађих сестара и браће, када се нико није одазвао. Сутрадан је Надежда лично обилазила куће и убеђивала жене о потреби оснивања друштва.
Агитација је од самог почетка усмеравана не само на брзу помоћ пострадалом српском становништву већ и на разбијање предрасуда о активизму жена у патријархалном друштву: „Прихватисмо оне које се драговољно ставише на услугу и рад, а одбацисмо оне, које су мислиле мозговима својих лењих мужева, остављајући их да чекају почетак рада људи.” На првом састанку било је свега пет до шест жена, а на првој јавној конференцији за штампу између петнаест и двадесет, што је био успех.
На другом састанку придружио им се Бранислав Нушић, у то време на положају секретара Конзуларног одељења Министарства спољних послова. Управо у ово доба дошло је до слома Илинданског устанка у Македонији и појачаног терора турских власти, што је подстакло Ивана Иванића и Бранислава Нушића да предложе да се уместо привременог одбора оснује стално друштво, које би систематски помагало Србе под османском влашћу. Њих двојица дали су и име друштву. Иванић је предложио називе Друштво српских сестара или Коло Српкиња, а Нушић је спојио та два предлога у назив Коло српских сестара.
Следећи састанак одржан је изван дома Петровића, у једној основној школи. Делфа Иванић изнела је новинарима циљеве друштва и најавила одржавање митинга на коме ће се изабрати управа. Надежда је предложила да покровитељ друштва буде принцеза Јелена Карађорђевић (1884–1962), кћерка краља Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке, али је Делфа Иванић одбила предлог због недавне смене династија и жеље да се дистанцирају од политике. Понудиле су и старијим женским друштвима учешће у раду, како би избегле негодовања.
Припреме за митинг биле су озбиљне, а за председницу је предложена Савка Суботић (1834–1918), жена др Јована Суботића и сестра српског политичара Михаила Полит-Десанчића из Новог Сада, позната по залагањима за женска права.
Први јавни збор Кола српских сестара одржан је у великој сали код Коларца, на Велику госпојину, 15/28. августа 1903. године. Према записима савременика, био је то највећи женски политички скуп у Србији, на коме је учествовало преко три хиљаде људи. Многе жене дошле су у пратњи браће или мужева. Поздравни говор одржала је Надежда Лонткијевић, а после ње наступила је Надежда Петровић. Њен говор, који је трајао дуже од сата, унео је велико узбуђење код свих присутних: „Па шта хоће од нас бес турске трулежи и шта Европа која у својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатише за рачун силних богаташа и аристокрације. Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ [...] Зар је њој стало до неколико милиона Срба и других Словена [...] Четрдесет села кичевских и тридесет осам села дебарских је уништено, људи поклани, а жене и кћери и деца обешчашћени од бестидних Турака. Стид и срам за ХХ век, век цивилизације, век еманципације женскиња [...] Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се [...] На заједнички посао, пригрлимо општу ствар као своју рођену [...] Закунимо се да ћемо друштво одржати са његовом патриотском сврхом док и једна Српкиња траје.” Како су то запамтили савременици, после Надеждиног говора, цела сала била је у „грозници”.
Изразито патриотски говор Надежде Петровић позивао је на отпор и мобилизацију српског друштва, указивањем на размере националног страдања. Говор је био борбен и агитаторски, с наглашеним контрастом између „нас” – српског народа који страда, и „њих” – непријатеља, било да су то Турци, као непосредни починиоци злочина, или себична и експлоататорска Европа, која својом пасивношћу омогућава наставак страдања. Користила је огорчен и драматичан тон, с честим узвицима, реторичким питањима и понављањем кључних фраза попут „растресимо ланце” и „закунимо се”, што је додатно појачавало позив на акцију. Надежда је демонстрирала снажан патриотизам, исказујући потребу за националном свешћу и отпором. Позивала је на солидарност међу Србима, осуду злочина и активну борбу за слободу.
Такав став подразумевао је милитаристички приступ као нужност за очување националног заједништва, које се налази изнад индивидуалних интереса, како би се остварио циљ ослобођења. Србе је доживљавала искључиво као жртве, а непријатеље као апсолутно зло. Позив на националну мобилизацију укључивао је и жене, што је њеном деловању давало и одређену феминистичку димензију, али у функцији националног ослобођења. Критика Европе имала је и отворену левичарску, социјалистичку димензију. Веома емотиван и огорчен говор изражавао је снажну националну свест и историјску одговорност, уз отворени позив на конкретно деловање.
На крају је изабрана и управа Кола српских сестара, у којој је Надежда имала функцију секретара. Основни задатак друштва била је помоћ Србима у Османском царству и Аустроугарској монархији, а подружнице су почеле да се брзо шире по Србији, као и изван отаџбине, али у тајности.
Убрзо је сакупљена прва сума новца, 200 динара у злату и 300 у сребру. Надежда Петровић је већ 4/17. септембра 1903. писала шефу Просветно-политичког одељења Министарства иностраних дела Светиславу Симићу да се преко генералног конзула у Битољу прикупљени новац употреби како би се набавило брашно за пострадали народ.
Акција је имала ширу основу од обичног хуманитарног рада. Коло српских сестара је у Србији током јесени 1903. године, после пропасти Илинданског устанка, издржавало око 200 избеглих комита из Македоније (без обзира на националност). Наиме, систематско организовање српске четничке акције у Османском царству доста је каснило за Бугарима. После иницијалних покушаја из 1897, озбиљнији рад започет је 1901, када је Светислав Симић у име државе, али тајним путевима, преузео активну улогу у координацији чета, стављајући их под контролу српских власти, док је истовремено покушавао да оствари сарадњу с бугарским револуционарним организацијама. Иако су српске власти у почетку настојале да прикрију своју улогу, од средине септембра 1903. године, формирањем Српске четничке организације и Централног револуционарног одбора у Београду, четничка акција добија институционализовану подршку.
Прва велика јавна акција Кола српских сестара било је организовање концерта у Народном позоришту, у чему се као покретач и приређивач највише ангажовала Надежда Петровић. Сама је саставила програм, у којем је истакла „живе слике из Македоније и Србије”. Предвидела је учествовање глумаца Милке Гргурове и Мике Стојковића, за декор је био задужен вајар Ђорђе Јовановић. Михаило Валтровић је требало да обезбеди из Народног музеја „одело од Карађорђа за 7. новембар увече, када ћемо прославити стогодишњицу устанка првог и договор за њега”. Сагласност за извођење концерта дао је и министар иностраних послова Андра Николић, али други министри нису желели да се са „живим сликама” (приказом насиља над Србима) праве дипломатски проблеми.
Није била у питању претерана обазривост, јер су турске дипломате у Београду заиста и протестовале због подршке коју је влада упућивала удружењима која су се залагала за помоћ становништву Старе Србије и Македоније и добеглим комитама.
Надежда је осмислила изразито патриотски програм, који је почињао апотеозом Првог српског устанка и величањем вожда Карађорђа. Затим би се дао осврт на устанак у Македонији и Старој Србији, као и на вешање и мучење Срба. Потом би се приказала једна запаљена колиба и одвођење жена, девојака и деце у ропство, иза које би следила слика дахија. Међутим, ове тачке замењене су декламацијом песама „Стражар” Ђуре Јакшића, „Македонија” Ристе Одавића и „Буна на дахије”. Изведени су делови из Горског вијенца, последњи чин из драма Станоје Главаш, Кнез од Семберије и Стана Ранковић. Публика је била задовољна, а краљ Петар I Карађорђевић послао је 1.000 динара у злату као прилог. Од продатих карата прикупљено је 3.265 динара. Сума није била безначајна, јер је у Србији у септембру 1903. цена 100 килограма кукуруза износила 11,25 динара, пшенице 12,5 динара, а 100 пшеничног белог брашна 22 динара.
Оно што је много важније, Надежда Петровић је успоставила лични контакт с новим монархом Србије и успела је да „задобије симпатије, знану и незнану помоћ”, како су то запамтили савременици. Њихова сарадња није прекидана ни касније, а Надежда је „имала приступа и поверења да код краља Петра брани не само свој национални програм рада, но у многим моментима дејствује на расположење Његовог Величанства Краља Петра да и Наследник престола узима своју улогу у омладинским југословенским манифестацијама.” Какви су били обим, садржај и домет ових контаката није познато.
Коло српских сестара показује да је за Надежду Петровић уметност била тек један облик борбе – а национална акција њен најдиректнији политички језик.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #ŽeneUHistorijiUmetnosti #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #Feminizam #UmetničkaAvangarda #ŽenskiAktivizam #KoloSrpskihSestara #NacionalnaAkcija #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар