Отпор активизму Надежди Петровић није долазио само од мушкараца – већ и од београдских жена њеног доба. Наиме, иако су жртве патријархалног друштва, жене су истовремено и најупорнији чувари поретка који им додељује подређену улогу. Пример Србије с краја XIX и почетка XX добро илуструје тај процес у коме је и Надежда имала истакнуто место.
Већ приликом агитације за оснивање Кола српских сестара, Надежда се сударила са пасивношћу варошких жена, које су, како је истицала, „мислиле мозговима својих лењих мужева“. Минималан одзив на прве састанке јасно је показивао страх од активизма који би довео у питање неписана правила и друштвене норме.
Надежда је и као појава одударала од онога што је женска јавност очекивала. Носила је „огромну“, разбарушену косу, често путовала сама и није се „шнирала“, што је за даме тог времена било од великог значаја. Наиме, градске жене – даме редовно су се „шнирале“ – утезале у корсете који су обликовали тело према друштвено пожељној слици женствености. Насупрот томе, Надежда је својим изгледом и понашањем одбацивала многе облике дисциплиновања као услов друштвене прихватљивости.
Њен изразити активизам, непресушна енергија, јавни говори, организација зборова и митинга нису били „добром тону“, како су то оцениле београдске даме. У женском друштву такво понашање није било пожељно, али Надежду снобизам и друштвена пристојност тога типа нису занимали.
Јавно је говорила о потреби еманципације жена, али увек у националном контексту. Упозоравала је на „тајна задовољства“ у сањарењу, као простор бекства жена лишених јавног деловања. Критиковала је фељтонску књижевност „пуну порнографије“, коју је видела као симптом моралне деградације модерног друштва („убија осећај о моралу, заводи младиће и женскиње – иде на руку дегенерацији расе, оној дегенерацији западној, која је производ пресићеног културног и распусног живота”).
Посебно је истицала проблем недовољног образовања жена. По њеном схватању, „кућа и народ не леже само на земљи, него и на жени“, а занемаривање женског образовања води ка развоју луксуза и неморала. Судбина нације, веровала је, директно зависи од „правилно решеног женског питања“.
Међутим, за београдске суграђанке Надежда је била превише револуционарна. На крају је њена улога добровољне болничарке додатно покренула лавину оговарања и отпора према ангажовању жена у ратним условима.
Некролог објављен у листу „Пијемонт“ 1915. године поводом надеждине смрти, јасно показује размере тог отпора: „Није се страшила ни заразе, ни тегоба ратничког живота у даљини путем албанских кршева, ни врелих куршума дивљих Арнаута, ни оштрих језика својих друга, којима се њен пут за војском и с војском чинио као нешто саблажњиво и ако је чедност и честитост ове девојке била од увек ван дискусије у круговима који цене карактер и поштење, јер га и сами имају”.
Заправо, београдске жене су њен одлазак са војском често тумачиле као жељу за друштвом мушкараца и слободним животом, а не као родољубиву и хуманитарну мисију.
Тако се на једном малом примеру преломио цео корпус неписаних друштвених правила, норми, законитости које су одређивале шта је „пристојно“, а шта непристојно“.
Отпор који је Надежда Петровић изазивала међу београдским женама показује колико је цена истинске еманципације висока – јер она прво разара удобност навикнутих улога, па тек онда спољашње облике потчињености.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #ŽeneUHistorijiUmetnosti #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #Feminizam #UmetničkaAvangarda #ŽenskiAktivizam #KoloSrpskihSestara #NacionalnaAkcija #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар