Када је 1908. Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, у Србији је покренута велика политичка и друштвена мобилизација. Није се радило само о протесту због питања националног уједињења, већ и оправданог страха да је суседна империја спремна да окупира и Србију.
У том тренутку Надежда Петровић није остала у затвореном кругу уметничког живота, нити у оквирима женске пасивности у патријархалном друштву, већ је ушла у јавни простор као говорница, организаторка и национална активисткиња. Суштински, то је и кључ за разумевање њене личности: она није била само сликарка која „узгред“ прати политику, него ангажована уметница која је културу свесно користила као инструмент јавног деловања.
Анексиона криза је, практично, оголила питање улоге интелектуалаца и жена у националној политици. Док су мушке политичке елите водиле преговоре и тактичке процене, унутар друштва се градила друга врста фронта: зборови, формирање добровољачких легија не само за мушкарце већ и за жене, хуманитарне акције, јавни говори, симболичка мобилизација.
Надежда је управо ту била у првом плану.
Њен национални ангажман из 1908. није био импровизација, већ део континуираног рада: од Кола српских сестара, преко посете пострадалим људима у Старој Србији и Македонији, до помоћи четничком покрету.
Најважније је следеће: код Надежде уметност и политика нису две одвојене зоне. Њена модерност у сликарству, тежња ка европеизацији и њен јавни активизам развијају се паралелно, као јединствен национални програм. Зато је погрешно свести Надежду само на оквир ликовног стваралаштва и истицати „велики уметнички таленат“, а њен јавни рад третирати као споредну епизоду.
Она је припадала генерацији која је веровала да се национална култура не брани само сликама или књигама, него и личним присуством у јавности, организацијом, ризиком, радом на терену.
Зато њен ангажман у доба Анексионе кризе треба читати као део шире историјске матрице: уметнице која делује у јавности, жене која одбија пасивну улогу у патријархалном друштву, интелектуалке која је културни рад претварала у политички чин.
Када друштво уђе у кризу, култура није украс државе, поље индивидуалног потврђивања или уживања, већ један од начина да заједница организује отпор, појача самопоуздање и јавно памћење. Надеждин пример то потврђује без реторичког украшавања: она је у исто време градила модерну европску уметност и модерни облик јавне националне одговорности.
Ако хоћемо прецизно да разумемо Надежду Петровић, морамо је читати целу: и као сликарку европског ранга, и као актерку националне акције која није пристајала на улогу немог посматрача.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #IstorijaZena #NacionalnaAkcija #KoloSrpskihSestara #UmetnostIPolitika #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар