Када је 1912. почео Први балкански рат, Надежда Петровић је одмах затражила да иде на фронт као добровољна болничарка. За њу национална идеја никада није била само празна реторика, већ пракса: рад у болници, на терену, у непосредној ратној опасности.
Слом турске армије у Првом балканском рату био је неочекивано брз: српске трупе су у октобру и новембру 1912. ушле у Нови Пазар, Приштину, Скопље, Призрен, Ђаковицу и Битољ, а затим су изашле на Јадранско море код Љеша.
Али „брзе победе“ нису значиле и „парадни рат“. Борбе су биле крваве. Србија је током Првог балканског рата мобилисала око 350.000 војника, и имала око 30.000 погинулих, рањених и несталих бораца.
Надежда Петровић је на почетку Првог балканског рата распоређена у Ибарску војску под командом генерала Михаила Живковића, која је наступала из правца Краљева према Новом Пазару (био је то пут којим је прошао и Надеждин отац током рата 1876. године).
Борбе су заиста биле озбиљне, а српска војска је само на овом подручју за три дана сукоба имала 116 мртвих, 435 рањених и тројицу несталих војника и официра. Турски губици су процењени на око 300 мртвих око 700 рањених.
Надежда је стационирана у Рашку, где је била војна болница у коју су упућивани рањеници („пристижу транспортима по 50 и 70”). Одмах се суочила с ратним страхотама, при чему је посао који је обављала био „огроман” и „ужасно напоран”.
Међутим, рат за њу није био само помоћ лакше или теже рањеним војницима, сахрањивање погинулих, него и борба на пољу друштвене контроле над „пристојношћу“ жене. Када се пријавила као добровољна болничарка, морала је да издржи и оштра оговарања београдских жена: њено присуство уз војнике тумачено је као „неморал“, жеља да се „проводи“ са мушкарцима, нешто што не приличи „пристојним“ женама.
Надеждина писма породици преносила су патриотску атмосферу на фронту, али и ужас рата: „Драге моје сестре, навала рањеника била је тако велика, да се нисам могла јављати. У понедељак после подне стигла сам у Рашку, те само што одложих одело, чекале су ме моје дужности. Кроз нашу болницу прешло је преко две стотине рањеника са војног поља. Уши ми оглушише од јаука лако и тешко рањених. Јуче пре подне смо сахранили пешадијског капетана Раду Никетића и једног резервног поручника. Да би се надисали ваздуха, а истовремено одужили се њиховим делима, ишли смо до гробља да их сахранимо. […] Рад је напоран, срећом смо ноћас мирно спавали, а од јутрос нам стиже транспорт од шездесет рањеника, које до два сата превијасмо, а сада их шаљемо за Краљево. Око мене галаме доктори и болничари, а ја журим са писањем, јер ће нам доћи ускоро нови транспорт. Даље вам не могу писати, јер већ чујем како долазе транспорти, драге сестре, и срце ме вуче, да им што пре помогнем.”
Убрзо је кренула ка Новом Пазару, а брзи успех српске војске утицао је да се ратна страдања потисну у други план. Даље напредовање српске војске настављено је у Метохију. Град Призрен одређен је за центар српског санитета на овом подручју, са испоставама у Штимљу, Љум-кули, Феризовићу и такав распоред је важио до завршетка Првог балканског рата, 30. маја 1913. године.
У паузама рада са рањеницима Надежда је снимала ратне сцене фото-апаратом, правила цртеже, скице пејзажа, ликова официра и војника. Крајем марта 1913. боравила је код Љуме на обали Дрима у Албанији („испод куле Леке Капетана, где се шеће Роксанда ђевојка”). Тада настаје и чувена слика Везиров мост, у време када је сама „као једина болничарка неговала 80 тифусних болесника”.
На полеђини слике Везиров мост Надежда је оставила кратак запис о контексту бојишта које је насликала: „Својих 8 палих другова осветише са 40 Арнаута војници 2 чете 2 батаљона ХI п. пука ’Кара Ђорђе’ – 19 марта 1913 године – Надежда Петровић. Везиров Мост.”
Запис није био само сведочанство о страдању већ и о једној епохи пуној емоција које су покренуте националним осећањима. То је језик ратне епохе који данас морамо читати као документ о менталитету националне мобилизације, свакодневици испуњеној ужасима страдања — а не као норму.
Надежда је и пре почетка рата вредности части и јунаштва смештала у колективну мисију националног ослобођења. У том контексту, Надеждин запис није био само у служби меморијализације већ и митологизације рата и освете као моралне обавезе.
Боравак у Призрену доживела је као тријумф и освету над оним Арнаутима који су као разбојници, а не као цела национална заједница, деценијама прогањали српски народ, посебно у светлу погибије њеног пријатеља, четничког војводе Лазара Кујунџића, 1905. у оближњој Великој Хочи, који је потом сахрањен у Призрену.
При томе су сама слика Везиров мост, као и фотографија Надежде док је ствара, с временом произведене у дело које спада у класична места сећања у заједничкој сфери памћења нације.
У мају 1913. боравила је у манастиру Грачаница, где је дошла да види „ову најлепшу нашу apxитектуру”. У то време настаје и истоимена слика. Потом је њена пољска болница са Косова кренула за Скопље. Ускоро, 30. маја 1913, потписан је мир са Турском, чиме су завршене војне операције.
Ако хоћемо прецизно да разумемо Надежду Петровић, морамо је читати целу: као модерну сликарку образовану у Европи — и као болничарку у национално-ослободилачком рату; као авангардну уметницу — и као актерку националне акције. Тек та целина објашњава зашто њене слике из 1913. нису ‘поглед на пејзаж’, него траг искуства плаћеног великим страдањем.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #BalkanskiRatovi #Sanitet #Prizren #Gračanica #RatnaBolnica #VezirivMost #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар