Надежда Петровић није била ‘феминисткиња’ у данашњем смислу речи — али је живела тако да се то питање стално враћа. И то није случајно.
Данас је првенствено доживљавамо као сликарку. Међутим, у очима савременика она је много чешће била нешто друго: национални радник, организатор, говорник, жена која улази у јавни простор без извињења и „поштовања“ мушких ауторитета. Њено ликовно дело је често било или прећутано или регистровано тек као „непријатан“ испад модерности. Ниподаштавали су је на два начина: као жену у патријархалној средини — и као уметницу која не пристаје на канонизовани академски ред, „лепоту“, „меру“ и „добар укус“.
Веома рано, већ после одласка у иностранство, Надежда је донела одлуку да је сликарство њена животна мисија. Био је то веома оштар рез у то време, не само када је у питању Србија, већ и Европа. Јер женски живот је имао унапред одређен сценарио пасивне егзистенције, а она је изабрала супротан: самосталност, стваралаштво, путовања, јавне наступе. Тај избор је био и самопотврда и отпор — иако се Надежда не би нужно служила нашим савременим појмовним оквиром „отпора“.
Зато настаје накнадна забуна: оно што је у пракси било еманципација, коју је Надежда артикулисала унутар националног оквира свог времена, данас се често преводи једном речју — „феминизам“, коме она није припадала као политичком и идеолошком програму. Није била део организованог покрета, није се представљала тим именом, није улазила у идеолошку артикулацију какву подразумевамо кад кажемо „феминисткиња“.
Ипак — ако феминизам не сведемо само на чланску карту и манифест, него на стварне животне изборе и конкретне поступке, онда је слика јаснија. Надежда се активно залагала за модерне грађанске вредности: слободу, самосталност, образовање, јавни рад. Не само декларативно, већ је управо живела на тај начин, при чему је национализам доживљавала као део модерности и европеизације у либералном духу.
Ту је и главна разлика у односу на феминистичку традицију која се обликовала у другој половини XX века. Надежди еманципација није била пре свега питање индивидуалног права као апсолута, него питање јавне улоге жене у националној модернизацији. Жена треба да буде образована — да би кућа и народ били „здрави“. Тај оквир је националан, дисциплинован, понекад чак и строг. Али је истовремено и радикалан у односу на женски положај у Србији њеног доба.
Због тога је она и данас отворена за различита тумачења. Њен активизам, њено политичко опредељење, динамичан живот пун јавног рада, страсти, напора и страдања — све то омогућава да је свако време поново „преведе“ на свој језик. Тако је временом њена улога српске националне активисткиње, а затим и југословенске (у оквиру новог национализма), померана у други план, док су наглашаване интернационална, револуционарна, авангардна компонента — и, наравно, феминизам као савремена ознака модерности.
Феминистичко читање Надежде данас је реалан део јавне културе: у текстовима, тумачењима, па и у праксама које је постављају као претечу. Често се полази од шире дефиниције: све што је било изазов мушкој доминацији може се назвати феминистичким, чак и ако сами актери тако нису именовали своје деловање. То читање уме да буде корисно — али има и ризик: да од Надежде направимо удобан симбол, а да изгубимо историјску личност са њеним стварним контекстом и њеним стварним речником.
Зато је најпоштенији одговор двострук: Надежда Петровић није била феминисткиња као припадница покрета који је носио то име. Али јесте била жена која је непрестано рушила границе „дозвољеног“ и изградила живот који је, у пракси, био еманципаторски. Разликовање та два нивоа није цепидлачење — то је једини начин да се о њој говори прецизно, а да се не потроши у етикетама.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #ŽeneUHistorijiUmetnosti #НадеждаПетровић #NadezdaPetrovic #Feminizam #UmetničkaAvangarda #ŽenskiAktivizam #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар