Петнаести фебруар у српској историји није само датум у календару. Он повезује почетак оружане борбе за ослобођење 1804. године и доношење првог модерног устава 1835. године. Данас овај дан обележавамо као Дан државности Републике Србије, јер у њему стоје заједно устанак и устав – два темеља модерне српске државе.
Под вођством Карађорђа Петровића у Орашцу је 1804. године отпочела организована побуна против дахијске самовоље у Београдском пашалуку. Тај догађај није био само локални устанак против узурпатора. Он је означио почетак процеса обнове државности, прекинуте падом средњовековне српске државе. Устанак је убрзо попримио карактер националне револуције: створене су институције, формирани органи власти, вођени дипломатски преговори. Тако је устаничка Србија и пре међународног признања почела да делује као политички субјект.
Тридесет једну годину касније, у другој историјској фази тог истог процеса, Србија је направила један од најзначајнијих корака од устаничке аутономије ка уређеној држави. У Крагујевцу је 1835. године проглашен Сретењски устав, чији је аутор био Димитрије Давидовић. Тај документ представљао је један од најлибералнијих устава у Европи свога доба. Уводио је поделу власти, утврђивао грађанска права, гарантовао неприкосновеност својине, слободу штампе, вероисповести и судства. Устав је предвиђао и да сваки роб који ступи на тло Србије постаје слободан човек – одредбу изузетне симболичке снаге.
Ипак, Сретењски устав трајао је кратко. Под притиском Османског царства, Аустрије и Русије, које су га сматрале превише слободоумним и опасним преседаном, устав је убрзо укинут. Србија је тада још увек била вазална кнежевина, ограничена спољнополитичким околностима. Али и поред кратког трајања, устав је оставио трајан траг: показао је да српско друштво тежи правном уређењу и модерним институцијама, а не само политичкој еманципацији.
Сретење, дакле, спаја два лица исте идеје. У Орашцу се рађа политичка воља за слободом, а у Крагујевцу се та воља обликује у правни поредак. У том споју лежи суштина српске модерне државности: држава није само ослобођена национална територија, већ и уређена заједница слободних грађана.
Ипак, историја празновања Сретења показује да ниједан национални празник није само сећање на прошлост. Он је увек и одраз политичких приоритета свог времена.
Током XIX века, у доба династије Обреновић, централни национални празник биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. Празник је имао јасну династичку и државотворну функцију. После смене династије 1903. године, нови краљ, Петар I Карађорђевић, укинуо је празнике свргнуте династије и као главни државни празник установио свој рођендан. Иако је 1904. свечано обележена стогодишњица Првог српског устанка, Сретење није постало званични национални празник.
После Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевине Југославије, Дан уједињења – 1. децембар 1918. – преузео је улогу државног празника. Нова држава настојала је да изгради заједничку традицију, у којој није било места за снажно истицање српских устаничких датума.
После 1945. године, у социјалистичкој Југославији, национални празник постао је 29. новембар, дан Другог заседања АВНОЈ-а 1943. године. Сретење је било потиснуто у други план, иако је у академским круговима и култури сећања настављено обележавање Првог српског устанка.
Тек после политичких промена 2000. године отворено је питање историјског континуитета српске државности. Сретење је 2001. године проглашено за Дан државности Србије, а први пут званично обележено 2002. године. Тако је 15. фебруар постао датум који симболички повезује устанак и устав, борбу и закон, традицију и модерност.
Ипак, једно питање остаје отворено: зашто Сретење, упркос снажном историјском садржају, још увек није постало празник снажне емоционалне идентификације?
Чињенице саме по себи не стварају празник. Они се ослањају на симболе, ритуале, јавне церемоније и културу сећања која укључује различите друштвене слојеве. Празник мора да буде видљив, препознатљив и проживљен.
Сретење има потенцијал да буде управо такав празник. Он не велича само једну династију, једну идеологију или један политички тренутак. Он спаја револуционарну енергију 1804. године и правну културу 1835. године. Он подсећа да држава није настала ни из једне војне победе, ни из једног правног акта, већ из дуготрајног процеса борбе, преговора, институционалног обликовања и постепеног стицања политичке зрелости.
Сретење нас подсећа да слобода није довољна ако није заштићена законом, али ни закон нема смисла ако иза њега не стоји политичка воља и свест о заједничком интересу. Управо у том споју борбе и уставности лежи трајна вредност српске модерне државности. Дан државности зато није само годишњица, већ подсетник на темеље на којима је та држава настала.
Ако желимо да Сретење постане више од формалног празника, неопходно је систематско неговање културе сећања – у школама, музејима, научним установама и локалним заједницама. Празник живи само онда када постане део заједничког знања и јавног искуства. У томе лежи задатак савременог друштва: да идеју слободе и уставности не слави само једног дана, већ да је свакодневно потврђује у институцијама и јавном животу.
Милош Тимотијевић
Текст објављен у „Чачанском гласу“, 13. фебруара 2026, стр. 2.
Коментари
Постави коментар