Париз је за Надежду Петровић још од студентских дана био град коме је тежила као симболу модерности, како у уметности, тако и у цивилизацијском погледу. Већ средином XIX века Париз је био мегалополис са преко милион становника, почетком XX века бројао је 2,7 милиона, а 1910. скоро 2,9 милиона људи. Србија из које је Надежда долазила имала је у то време само око три милиона становника, а Београд једва око 90.000. Та разлика није била само демографска статистика, већ судар две цивилизацијске брзине.
Париз јесте био интелектуални и уметнички центар света у то доба, али и место где су се у исто време укрштали модерна архитектура и социјално раслојавање, технолошке новине и беда, раскош и изопштеност. Град је био симбол света у промени — са свим контрадикцијама модерног доба. И управо зато је постао магнет за уметнике и интелектуалце: због слободе експеримента, авангардне енергије, али и романтичарске идеје о уметнику као слободном појединцу који руши устаљене норме и ствара нови језик стварности. Истовремено, то је био и град где је комерцијализација уметности претила да прогута аутентичност, а боемска сцена се све више мешала са политиком.
После вишегодишњих напора да обезбеди плаћено одсуство и средства за боравак, Надежда у Париз стиже почетком лета 1910. на шестомесечно студијско усавршавање. Имала је непуних 37 година и била је већ формирана уметница.
Сместила се у атеље свог пријатеља Ивана Мештровића, који у то време није био у Француској. Као и у време студија у Минхену, Надежда је и париски атеље испунила предметима народне уметности. То није био обичан декор или носталгија, већ национални програм и начин живота: у срцу европске и светске уметничке престонице она је поставља материјалне знакове културе из које долази, као својеврсну изложбу за уметнике који су је посећивали.
Париска сцена је 1910. била у експлозији. Фовизам је већ био зрео покрет, кубизам је правио прве кораке, на хоризонту се назирао футуризам. Надежда је пратила све нове тенденције у уметности, позитивно их оцењујући као промене које доносе „индивидуализам, младост и здравље“.
У Паризу ће боравити од јуна 1910. до фебруара 1912, са четворомесечним прекидом 1911. године. То су године пуне уметничке зрелости. Дружи се најпре са Мештровићевим кругом, потом са руским уметницима, са ствараоцима из Србије, као и са уметницима ширег јужнословенског простора.
Прва париска фаза (1910) Надеждиног сликарства доноси „потпуну сликарску слободу“: отвара се простор за декоративни и монументални израз, за експеримент мотива без директне патриотске обавезе. Тако настају дела попут Мора (Талас) (1910), слике која је симбол модернизма, без националне нарације.
Али паралелно, она почиње и амбициозан циклус националних композиција инспирисаних епском традицијом — само што их не третира као академску „историјску слику“, већ кроз модерни колористички приступ. И ту настаје њена стална напетост: између авангарде и епике, између европског модернизма и потребе представљања националне културе у свету.
Одмах по доласку у Париз пише и критику о српским уметницима у француским салонима. Истовремено, Надежда планира велики пројекат: изложбу Југословенске уметничке колоније у Паризу. Разговара и са српским амбасадором Веснићем који обећава ангажман. Изложба је замишљена као културна репрезентација. Уз оригинална уметничка дела требало је да се прикажу и радови народне уметности и занатства, као доказ да „национална култура“ југословенских народа има и дубину и стил. Пројекат неће бити остварен — Балкан, а затим Европа, улазе у ратни вихор који ће много тога прекинути или одложити.
Ни финансијски, ни институционално, живот у Паризу није био лак. Непрекидно је молила Министарство просвете да јој боравак продужи, позајмљивала је новац од познаника, што је било додатно оптерећење.
У априлу 1911. умире њен отац Мита Петровић. Надежда се враћа у Србију и неколико месеци носи породични терет као најстарије дете. Али не остаје дуго. Поново добија плаћено одсуство за боравак у Паризу који траје до краја јануара 1912. године.
Јесен 1911. у Паризу доноси и психички лом. Пише Мештровићу да су јој „живци пропали“, да су је притискали и пријатељи и непријатељи, да јој је „живот мрзак постао“. Али истовремено, уметнички — она расте. У београдској штампи се појављују први позитивнији тонови о Надеждином сликарству.
Друга париска фаза (1911–1912) стваралаштва постаје врхунац њене сликарске аутономије: синтеза колористичке експресије и енергије форме, у кораку са најмодернијим тенденцијама Европе.
Када је у јануару 1912. напуштала Француску, била је у уверуњу да ће се брзо вратити. Међутим, историја је већ убрзавала. Балкански ратови, а потом Први светски рат, затвориће врата „париских година“ за многе уметнике и интелектуалце.
За Надежду, Париз остаје место где је достигла пуну сликарску слободу — али и место где је најоштрије осетила цену модерности: зависност од институција, новца и непрекидног доказивања. У напетости између европске авангарде и националне мисије, између личне кризе и стваралачког врхунца, лежи кључ њених париских година.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #Pariz #Modernizam #Jugoslovenstvo #UmetnostIPolitika #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар