Завршетак рата са Турском Србији није донео мир. Балкан је 1913. ушао у нови сукоб: вишедеценијски спор Србије, Грчке и Бугарске око Македоније прешао је у оружани обрачун. Бугарска је 29. јуна 1913, без објаве рата, напала српске трупе на Брегалници и до 9. јула претрпела пораз. Почетни бугарски успеси брзо су прекинути, а ратна срећа се преокренула. Србији и Грчкој помогле су Црна Гора и Румунија, потом и Турска. Примирје је потписано 31. јула, мир 10. августа 1913. године.
Рат је био кратак, али страховито крвав. Масовна страдања нису долазила само са бојишта, него и од епидемија: колера је косила војску (помиње се око 15.000 оболелих и 5.000 умрлих), а укупни губици српске војске — погинули, умрли од болести и рањени — достижу чак око 44.500 људи.
У тој „другој“ катастрофи, Надежда Петровић је поново била болничарка. Савременици су бележили њену неуобичајену присебност и личну храброст. Била је и на Брегалници и на Рајчанском риду. И оно што је важно за разумевање њених етничких норми: није помагала само „својима“. Као што је у претходном рату превијала ране Арбанасима и Турцима, сада је на исти начин поступала и са Бугарима. За њу је болница била простор хуманитарне дужности, не националне акције.
О ратном напору оставила је један од најснажнијих личних записа — не као „лепу слику рата“, него као документ о телесној и психичкој исцрпљености под ударом непрекидне артиљеријске и пушчане ватре, жеђи на летњим врућинама и страха. У сећању из тог периода остала је сцена летње олује која је била страшнија од самих борби: „…сунце је пржило и ми смо умирали од жеђи… …Бејасмо готово оглувели од пуцњаве… …рањеници пристижу обамрли од болова… …Одједном отпоче да грми и сева… …рањеници се гласно мољаху Богу… …ја са ужасом у срцу осетих величанствену срџбу природе на ону силну избљувану ватру коју људи један другоме упутише.“
Касније је записала да је управо тада први пут осетила „религиозни страх, страх господњи“. То није била празна стилска фигура, већ тренутак кад се човек, у средишту технички организованог насиља, судара са смислом свог постојања и неумитном пролазношћу.
Иако је испољавала велику енергију и спремност за жртвовање, исцрпљеност и изложеност зарази утицали су и на њено здравље. Према сопственом сведочењу, на „Ретким буквама“ оболела је од колере. Болест је била толико тешка да је писала пријатељици: „…могло је бити да се више никада не видимо.“
После ратних дејстава, у којима је учествовала без прекида од јесени 1912, вратила се кући у Београд. Међутим, за Надежду, повратак кући није значио опуштање после победе, него наставак спровођења националног програма. Победе из 1912–1913. снажно су подигле углед Србије међу југословенским народима, посебно код омладине. Очекивања су била велика, а сама Надежда је то најбоље формулисала у једној реченици: „…данас, када… присаједињењем Старе Србије и Маћедоније оставрујемо наше идеале… наши погледи и нада могу… бити управљени преко Дрине, Саве и Дунава, јер … час потпуног ослобођења неће бити далеко.“
Она није мислила само на политичко уједињење, већ и на стварање јединствене културе. То је и био разлог што је интензивно радила на повезивању југословенских уметника и непрекидно инсистирала да Београд постане седиште модернистички оријентисаних стваралаца.
Стално је инсистирала на идеји колективног рада и „заједничком искуству“ сликања у србијанском пејзажу. Врхунац таквих настојања била је иницијатива из септембра 1913, када је основан Одбор за организацију уметничких послова Србије и југословенства — са Надеждом као првим секретаром, и са покровитељством престолонаследника Александра.
Био је то логичан наставак њених идеја за које се залагала још од 1904. године и првих иницијатива око оснивања Југословенске уметничке колоније. Увек је била свесна да ратне победе нису довољан услов за успешну заједничку државу јужнословенских народа. У њеној логици, после ратних јунаштава, морало је на наступи време када ће уметност постати средство новог заједничког идентитета.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #DrugiBalkanskiRat #Bregalnica #Kolera1913 #RatnaBolnica #KoloSrpskihSestara #Jugoslovenstvo #IstorijaUmetnosti #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар