Крајем 1913. Надежда је још увек путовала по Европи. Годину дана касније, тај стил живота више није постојао.
После прележане тешке болести из Другог балканског рата, Надежда није ‘мировала’. Ради илустрације за издања Српске краљевске академије, одржава везе са југословенски оријентисаним уметницима и подржава најразличитије културне иницијативе. Физички опоравак стално је одлагала.
У новембру 1913. са млађом сестром Анђом („својом љубимицом”) одлази у Венецију. Међутим, исцрпљеност тела после великих ратних напора и болести условила је брзо погоршање здравственог стања. Посета Италији нагло је прекинута.
По повратку у Београд разболела се и Анђа. Умрла је већ 25. јануара 1914. године. Био је то велики ударац за Надежду, која после тога нестаје из јавности на неколико месеци: не ради, не иде на састанке, не прима људе.
Почетком лета 1914. поново одлази у Италију са најмлађим братом Растком, на 11. Венецијанско бијенале. Мештровић је управо тада излагао макету свог Видовданског храма, пројекта југословенског месијанства за који се и Надежда без остатка залагала. У Венецији је и дочекала 28. јун 1914. и вест из Сарајева.
Иако је било пуно разлога да се склони од нових ратних напора, Надежда није желела да остане ван отаџбине. Заједно с братом Растком брзо се вратила у Београд. Када 28. јула 1914. почео аустро-угарски напад на Србију, одмах се јавила за ратни распоред. Енергично је одбила да иде у иностранство и представља Србију у оквиру Црвеног крста. Тражила је да буде у близини фронта. Најпре је радила у превијалишту на Ади Циганлији, а затим у пољској болници Дунавске дивизије, где је присуствовала не само огорченим борбама, већ и неизмерној агонији рањеника.
Већ у септембру 1914. премештена је на фронт према Дрини, на подручје Мачковог камена, где су биле најжешће борбе и масовна погибија официра и војника. Надежда је писала породици о ужасу рата без улепшавања и „патриотске сценографије“: „…имали смо за првих шест дана надчовечанске маршеве… а овде четири дана такав надолазак рањеника (око 4.000) да ми се крв у мозгу поче усиравати… Борбе су биле ужасне…“ Надежда је тада доживела и нервни слом.
Рат 1914. био је и велики испит за интегрално југословенство, као и српско национално јединство, идеје за које се Надежда годинама залагала. Наиме, у аустро-угарској војсци која је нападала Србију било је пуно и Јужних Словена. Народи са којима Надежда је замишљала заједничку државу, укључјући и аустрогарске Србе, налазили су се на супротним странама у крвавим борбама.
Иако то није морала, јер је већ пуно дала за своју отаџбину, Надежда је током 1914. била болничарка на најтежим деловима фронта. Књижевник Вељко Петровић видео ју је у новембру 1914. на положајима код Рудника: „Приликом привременог повлачења српске војске, имао сам још ту срећу да је сретнем, у нагорелом, блатњавом шињелу, уз болничке арњеве, с војницима у крвавим завојима, штакама.”
После сламања аустро-угарске офанзиве Србија је поново била без непријатељских војника, али са страшним губицима. Погинуло је преко 22.000 војника, подофицира и официра, рањено 96.000, нестало 45.000 (највероватније заробљени, убијени или умрли). Укупно је више од 163.000 војника, подофицира и официра избачено из строја. Србија је страховито платила своје победе, тако да су је странци почетком 1915. описивали као „земљу смрти”, а народ као „истребљену нацију”. Ускоро је уследила и епидемија тифуса која је била фатална и за саму Надежду.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #PrviSvetskiRat #1914 #RatnaBolnica #Drina #IstorijaZena #SrpskaModerna #AntiRat #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар