Јарке боје и експресионистички потези код Надежде Петровић нису стилска поза. Такав уметнички поступак постао је језик националне слике — најјасније 1913, у циклусу манастира на Косову и Метохији.
У завршној, ратној фази стваралаштва (1913–1915), њена дела добијају пуни интензитет. Тематика топографски прати ратни пут: анонимне људе и призоре из ранијих сликарских фаза смењују Дечани и Грачаница — дела која се данас читају као националне иконе.
Међутим, њене слике српских манастира надилазе уобичајени истористички осврт на древну баштину. У Надеждином уметничком доживљају пејзаж око српских манастира израста у колористичке визије које својим силовитим набојем показују сликарски одговор на повратак националног културног наслеђа у јавни видокруг – после векова османске власти
Посебно су иновативне слике Грачанице, која у њеној визији израста из тла, поља протканог јаркоцрвеним божурима – који су према народном предању симболи страдалне крви хришћанских мученика палих на Косову пољу. Божури у Надеждиној визији имају улогу светлости обнове живота.
Нови визуелни програм није значио повлачење из ратне стварности, јер Надежда није прекинула службу добровољне болничарке. Током јуна 1913. боравила је у Скопљу, где је срела француског новинара Жана Пелисјеа, који је у свом запису оставио сведочанство о Надежди и њеном националном заносу: „По доласку у Скопље, изненадио сам се када сам у Гранд хотелу поново срео госпођицу Надежду Петровић, сликарку великог талента, познату по свом ватреном патриотизму, у шта сам се уверио неколико пута у словенским политичким круговима у Паризу.”
Надежда је током Првог балканског рата непрестано самоиницијативно стварала, да би 1913. добила и звање званичног ратног сликара, баш као и њен отац Мита у рату 1876. године. Управо у том звању Надежда је 8. јуна 1913. упутила захтев Врховној команди да јој се дозволи уметничко сликање Кумановског бојишта. Генерал Мишић је већ сутрадан одобрио захтев: „Надежди Петровићевој дозволите снимање старога бојишта са условом да се један такав примерак уступи главноме ђенералштабу, пошто се уради уметничко сликање.”
Иначе, у овој бици погинула су и двојица Чачана, потпуковник Александар Глишић и мајор Милан Маринковић Пиго, који су у истој вароши рођени исте године као и Надежда.
Боравак у Куманову за Надежду је такође био потврда победе не само српске војске већ и четничке акције у Македонији, коју је годинама помагала. На тај начин је описала и „столовање” српског четничког војводе Јована Стојковића Довезенског (1873–1935) у Куманову. Суштински, улазак српске војске у Стару Србију и Македонију доживела је као остварење вековних народних тежњи, које је описивала у категоријама националног романтизма.
Док је пратила војску, Надежда је истовремено марљиво прикупљала и обимну грађу за свој будући рад. Правила је белешке, снимала фото-апаратом и непрестано скицирала пределе, људе, догађаје. Већ током борби започела је систематизацију својих белешки и припремала изложбу својих ратних слика и скица. При томе је свуда и у свакој прилици успостављала посебан однос са природом коју је сликала. Такав став задржала је и као фотограф, јер је углавном снимала пределе. Та грађа није сачувана — уништена је током аустроугарске окупације Србије у Првом светском рату.
Надежда Петровић је била истакнута авангардна уметница, а њене слике српских манастира нису биле обичан поглед на средњовековне споменике. Грачаница и Дечани код Надежде су истовремено и пејзаж и програм: модернистичка слика која национално наслеђе преводи у језик XX века.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #Gračanica #Dečani #KosovoIMetohija #SrpskaModerna #Modernizam #RatnoSlikarstvo #IstorijaUmetnosti #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар