У пролеће 1915, док је Србију косила епидемија тифуса, Надежди Петровић су нудили „безбедније“ улоге: пропагандни рад у иностранству или службу ван жаришта болести.
Она је изабрала супротно — вратила се у Ваљево, у само средиште епидемије. „Не желим да се од рата скривам у Америци“, бип је њен став и то је суштина њене биографије.
Из последњих писама породици види се ритам њених последњих дана живота: трчање од болесника до болесника, дељење лекова, ка нека врста унутрашње дисциплине која ће савладати све препреке.
Услед великих напора и исцрпљености, брзо се инфицирала. Боловала је само седам дана. Пред саму смрт посетио ју је пријатељ Бранко Поповић, и сам болестан: „Уз литар најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео, претресали смо тада по последњи пут важна питања нашег младог сликарства. To је био разговор достојан уметника и јунака, Надежде Петровић.”
Болест је брзо напредовала, да би у самртној агонији условила високу температуру („ [...] причало се тада како су је, после, војници суморно, без престанка, плачући превртали у влажним чаршавима, само да јој смање тифусну ватруштину [...]”). Све је било узалуд. Преминула је у 20 сати 21. марта / 3. априла, на Велику суботу. Сахрањена је 23. марта / 5. априла 1915. године, на други дан Ускрса.
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић, Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #Modernizam #RatnoSlikarstvo #IstorijaUmetnosti #IstorijaZena #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар