Лекар који је задужио Чачак: предмети др Јарослава Кужеља први пут пред публиком у Конаку Јована Обреновића

У Конаку Јована Обреновића, на спрату сталне поставке Народног музеја у Чачку, посетиоци ће у наредном периоду моћи да виде малу изложбену целину посвећену др Јарославу Кужељу, лекару, управнику болнице, војном санитетском официру и једној од најважнијих личности здравствене историје Чачка. Реч је о човеку који је у овај град дошао у XIX веку, у време када је модерна Србија тек изграђивала своје установе, а који је својим радом оставио траг далеко већи од уобичајеног службеничког живота једног општинског лекара.

У Конаку Јована Обреновића, на спрату сталне поставке Народног музеја у Чачку, посетиоци ће у наредном периоду моћи да виде малу изложбену целину посвећену др Јарославу Кужељу, лекару, управнику болнице, војном санитетском официру и једној од најважнијих личности здравствене историје Чачка. Реч је о човеку који је у овај град дошао у XIX веку, у време када је модерна Србија тек изграђивала своје установе, а који је својим радом оставио траг далеко већи од уобичајеног службеничког живота једног општинског лекара.

Први пут су изложени његова оригинална фотографија са супругом Милевом, снимљена око 1890. године, Орден Светог Саве II реда са орденом и звездом, споменица на рат 1876. године, споменица на рат 1885. године, визит-карта и печат. Ови предмети не говоре само о једном лекару. Они отварају причу о настанку модерне здравствене службе, о лекарима и стручњацима који су из Европе долазили у Србију, о ратовима за национално ослобођење, о грађанском друштву Чачка и о начинима на које једна локална заједница памти људе који су је задужили.

Др Јарослав Кужељ рођен је 23. децембра 1846. у Старостину, односно Најсоргену, у Чешкој, тада у саставу Хабзбуршког царства. Преминуо је на лечењу у Загребу 8. јула 1928. године. Основну и средњу школу завршио је у Чешкој, а медицину у Бечу 1875. године. После студија кратко је био асистент на Дечјем одељењу Бечке градске болнице у Леополдштату. Могао је да остане у средини која је већ имала развијену медицинску инфраструктуру и да тамо изгради стручну каријеру. Ипак, у јесен 1875. дошао је у Србију, земљу којој су били потребни лекари и санитетски организатори спремни да раде у сиромашним установама, у ратним приликама и пред великим здравственим изазовима.

Његов долазак у Србију поклопио се са временом ослободилачких ратова и убрзаног развоја државних установа. У војну службу примљен је као капетан II класе пољске артиљерије у Карановцу, данашњем Краљеву. Већ од марта 1876. био је командир пољске болнице Западноморавске дивизије. У Првом српско-турском рату 1876. године био је командир Санитетског одељења Чачанске бригаде, а у Другом српско-турском рату 1877–1878. обављао је одговорне дужности у резервној војној болници у Крушевцу, војној болници у Нишу и на њеном Хируршком одељењу. Касније је, у Српско-бугарском рату 1885. године, био командир 3. пољске болнице Шумадијске дивизије. Резервни санитетски пуковник постао је 1903. године. И у балканским ратовима и на почетку Првог светског рата био је на располагању српској војсци, а 1915. године, због старости и болести, није се повукао са војском из Србије.

Ова војна биографија није споредан детаљ. Она показује да је Кужељ припадао генерацији лекара који су медицину схватали као јавну службу. Лекар у Србији друге половине XIX века није био само човек који лечи у ординацији. Он је био организатор болница, лекар у ратном санитету, саветник државних власти, просветитељ и борац против зараза, сујеверја, лоших хигијенских прилика и заосталих навика.

Између војне службе и чачанског периода, 1880. године постављен је за секретара Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Та дужност показује да је већ тада учествовао у уређивању здравствене службе у Србији.

За Чачак је најважнији период од 31. јула 1881. године, када се, по сопственој молби, вратио у наш град и постао физикус, односно лекар округа чачанског. До пензионисања, априла 1906. године, радио је на унапређењу болнице, уводио лабораторијску и микроскопску технику, имао приручну апотеку, испитивао пијаће воде и залагао се за изградњу водовода и довођење здраве пијаће воде са Карауле. Посебно је био заслужан за градњу болнице у Чачку и за просвећивање становништва у области здравља и хигијене.

Кужељ је здравље посматрао шире од лекарске ординације. За њега су болница, чиста вода, хигијена, школа и просвећивање становништва били делови истог посла — стварања здравије и уређеније вароши. Управо зато његово деловање у Чачку није било само медицинска пракса, већ део ширег процеса модернизације града.

Био је и стручни писац. Радове је објављивао у „Српском архиву за целокупно лекарство” и „Народном здрављу”, а међу његовим делима помиње се и рад „О школским клупама”, објављен у Београду 1880. године. И тај податак показује да га нису занимали само болница и лечење у ужем смислу, већ и услови у којима деца живе, уче и развијају се. Лекарска професија код њега је имала јасну просветитељску димензију.

Сачувано сећање на Кужеља говори и о његовом личном везивању за Србију и Чачак. Био је ожењен Милевом, рођеном Поповић, прешао је у православну веру и узео српско поданство. Општина чачанска прогласила га је 1925. године за почасног грађанина. Исте године, још за његовог живота, једна улица понела је његово име — част која је у Чачку указана још само војводи Степи Степановићу. То није био само формални чин, већ признање човеку који је у локалној средини био препознат као неко ко је радио за општу корист.

Најличнији део поставке чини фотографија са супругом Милевом. Она посетиоцима омогућава да Кужеља не виде само као име из историје здравства, већ као човека који је живео у конкретном грађанском свету Чачка. Визит-карта и печат говоре о његовом професионалном идентитету и свакодневном раду: преписци, лекарским потврдама, службеној комуникацији, пацијентима, установама и административној страни јавне службе.

Орден Светог Саве II реда, са орденом и звездом, у витрини има посебну визуелну и симболичку снагу. То одликовање упућује на признање које је Кужељ добио за свој рад у здравству, просвети, војном санитету и јавној служби. Споменица на рат 1876. године и споменица на рат 1885. године подсећају на његово учешће у ратовима које је Србија водила у другој половини XIX века. Заједно, ови предмети показују колико је његов живот био повезан са важним процесима српске историје: борбом за ослобођење, изградњом државе, развојем здравствених установа и уобличавањем грађанског друштва.

Излагање Кужељевих предмета део је нове праксе Народног музеја у Чачку: да се стална поставка у Конаку Јована Обреновића повремено освежава мањим тематским целинама. Тако посетиоци и у добро познатом простору могу да открију нешто ново — личност, документ, фотографију, предмет или мање познату епизоду из прошлости града. Предмети који су годинама чувани у музејским збиркама поново улазе у јавни живот Чачка и постају повод за ново читање локалне историје.

Мала изложба о др Јарославу Кужељу зато није само омаж једном заслужном лекару. Она је и подсећање да историја Чачка није састављена само од великих догађаја, већ и од људи који су стрпљиво, годинама, градили установе и мењали свакодневни живот. Кужељ је у град донео европско медицинско знање и применио га у болници, у јавном здравству, у испитивању воде, у борби за боље хигијенске прилике и у настојању да се грађани образују и заштите.

Данас, када се његови предмети први пут излажу у Конаку Јована Обреновића, Чачак добија прилику да поново прочита једно важно поглавље своје историје. Улица која од 1925. године носи његово име јесте знак јавне захвалности, али музејска витрина том имену даје лице, предмете, биографију и контекст. Она показује ко је био човек чије име Чачани свакодневно срећу на табли једне градске улице.

Са др Јарославом Кужељем ова пракса почиње на правом месту — са човеком који је Чачак задужио и са предметима који његово име поново враћају пред суграђане.

Милош Тимотијевић