Лекар који је задужио Чачак: предмети др Јарослава Кужеља први пут пред публиком у Конаку Јована Обреновића

У Конаку Јована Обреновића, на спрату сталне поставке Народног музеја у Чачку, посетиоци ће у наредном периоду моћи да виде мању тематску целину посвећену др Јарославу Кужељу, лекару, управнику болнице, војном санитетском официру и једној од најважнијих личности здравствене историје Чачка. Реч је о човеку који је у овај град дошао у XIX веку, у време када је модерна Србија тек изграђивала своје установе, а који је својим радом оставио траг далеко већи од уобичајеног службеничког живота једног општинског лекара.

Први пут изложени су предмети који су припадали др Јарославу Кужељу: његова фотографија са супругом Милевом, Орден Светог Саве II реда са орденом и звездом, споменица на рат 1876. године, споменица на рат 1885. године, визит-карта и печат. Ови предмети не говоре само о једном лекару. Они покрећу много ширу причу о настанку модерне здравствене службе, о улози школованих европских стручњака у Србији, о ратовима за национално ослобођење, о грађанском друштву Чачка и о начинима на које једна локална заједница памти људе који су је задужили.

Др Јарослав Кужељ рођен је 23. децембра 1846. године у Старостину, односно Најсоргену, у Чешкој, а преминуо је на лечењу у Загребу 8. јула 1928. године. Основну и средњу школу завршио је у Чешкој, а медицину у Бечу 1875. године. После студија кратко је био асистент на Дечјем одељењу Бечке градске болнице у Леополдштату. Могао је да остане у европској средини која је већ имала развијену медицинску инфраструктуру и да изгради завидну стручну каријеру. Ипак, у јесен 1875. дошао је у Србију, земљу којој су били потребни лекари, санитетски организатори и људи спремни да своје знање примене у условима недовољно развијених установа, ратних опасности и великих здравствених изазова.

Његов долазак у Србију поклопио се са временом ослободилачких ратова и убрзаног развоја државних установа. У војну службу примљен је као капетан II класе пољске артиљерије у Карановцу, данашњем Краљеву. Већ од марта 1876. био је командир пољске болнице Западноморавске дивизије. У Првом српско-турском рату 1876. године био је командир Санитетског одељења Чачанске бригаде, а у Другом српско-турском рату 1877–1878. обављао је одговорне дужности у резервној војној болници у Крушевцу, војној болници у Нишу и на њеном Хируршком одељењу. Касније је, у Српско-бугарском рату 1885. године, био командир 3. пољске болнице Шумадијске дивизије. Резервни санитетски пуковник постао је 1903. године.

Ова војна биографија није споредан детаљ. Она показује да је Кужељ припадао генерацији лекара који су медицину схватали као службу у најширем значењу те речи. Лекар у Србији друге половине XIX века није био само човек који лечи у ординацији. Он је био организатор болница, учесник у ратном санитету, саветник државних власти, просветитељ, борац против зараза, сујеверја, лоших хигијенских прилика и заосталих навика.

За Чачак је најважнији период од 1881. године, када је, по сопственој молби, премештен у наш град. До пензионисања, априла 1906. године, био је општински лекар, а од 1890. и управник Окружне болнице. То је време у којем Чачак није био велика варош, али је имао потребу да развије установе које ће одговарати модерном добу. Кужељ је у том процесу био једна од кључних личности. Био је иницијатор изградње окружне болнице у Чачку, радио је на унапређењу здравствене службе, уводио лабораторијску и микроскопску технику, испитивао пијаће воде и покретао питање изградње водовода и довођења здраве пијаће воде са Карауле.

Управо у овим пословима види се његов стварни значај за Чачак. Он није био само лекар који је лечио појединце, већ стручњак који је разумео да здравље зависи од уређених установа, чисте воде, хигијене, општег образовања и јавне одговорности. Такво схватање било је модерно и за веће средине, а посебно важно у унутрашњости Србије. Због тога је Кужељево деловање у Чачку било много више од медицинске праксе. Оно је било део ширег процеса модернизације града.

Кужељ је био и стручни писац. Радове је објављивао у „Српском архиву за целокупно лекарство” и „Народном здрављу”, а међу његовим делима помиње се и рад „О школским клупама”, објављен у Београду 1880. године. И овај податак је значајан, јер показује да га нису занимали само болница и лечење у ужем смислу, већ и услови у којима деца живе, уче и развијају се. Лекарска професија код њега је имала јасну просветитељску димензију.

Сачувано сећање на Кужеља говори и о његовом личном везивању за Србију и Чачак. Био је ожењен Милевом, рођеном Поповић, прешао је у православну веру и узео српско поданство. Проглашен је за почасног грађанина Чачка. Град му се одужио и тако што је 1925. године, још за његовог живота, једна улица понела његово име — част која је у Чачку указана још само војводи Степи Степановићу. То није био само формални чин, већ признање човеку који је у локалној средини био препознат као неко ко је радио за општу корист.

Посебну вредност нове музејске витрине има чињеница да се сада први пут излажу предмети који су непосредно везани за Кужеља. Фотографија са супругом Милевом уноси у поставку личну и породичну димензију. Она посетиоцима омогућава да Кужеља не виде само као име из историје здравства, већ као човека који је живео у конкретном грађанском свету Чачка. Визит-карта и печат говоре о његовом професионалном идентитету и свакодневном раду: преписци, лекарским потврдама, службеној комуникацији, пацијентима, установама и административној страни јавне службе.

Орден Светог Саве II реда, са орденом и звездом, у витрини има посебну визуелну и симболичку снагу. То одликовање упућује на признање које је Кужељ добио за свој рад у здравству, просвети, војном санитету и јавној служби. Споменица на рат 1876. године и споменица на рат 1885. године подсећају на његово учешће у ратовима које је Србија водила у другој половини XIX века. Заједно, ови предмети показују да је његов живот био испреплетен са кључним процесима српске историје: борбом за ослобођење, изградњом државе, развојем здравствених установа и уобличавањем грађанског друштва.

Ова мала изложба има и шири музејски значај. Она је део нове праксе Народног музеја у Чачку, која подразумева увођење мањих ротационих витрина и тематских целина у оквиру сталне поставке у Конаку Јована Обреновића. Идеја је једноставна: стална поставка не мора да буде непроменљив простор. Њена основна структура остаје иста, али се повременим излагањем нових предмета, докумената, фотографија и биографских целина може обнављати интересовање публике и отварати нови поглед на прошлост града.

Посетиоци тако добијају прилику да и у добро познатом простору сталне поставке открију нешто ново из прошлости Чачка. Предмети који су годинама чувани у музејским збиркама поново улазе у јавни живот града и постају повод за ново читање локалне историје — било да је реч о личности као што је др Јарослав Кужељ, значајном документу, фотографији, годишњици или мање познатој епизоди из прошлости.

Конак Јована Обреновића је за такав приступ посебно погодан простор. Као историјски амбијент, он већ носи снажан слој сећања на XIX век, на стварање модерне српске државе и на развој Чачка као вароши и града. Мање тематске витрине тај простор не нарушавају, већ га допуњују. Предмети као што су Кужељев печат, визит-карта, одликовања и фотографија имају вредност управо у непосредности: посетиоца приближавају човеку, професији и времену.

Мала изложба о др Јарославу Кужељу зато није само омаж једном заслужном лекару. Она је и подсећање да историја Чачка није састављена само од великих догађаја, већ и од људи који су стрпљиво, годинама, градили установе и мењали свакодневни живот. Кужељ је у град донео европско медицинско знање и применио га у болници, у јавном здравству, у испитивању воде, у борби за боље хигијенске прилике и у настојању да се грађани образују и заштите.

Данас, када се његови предмети први пут излажу у Конаку Јована Обреновића, Чачак добија прилику да поново прочита једно важно поглавље своје историје. Улица која од 1925. године носи његово име јесте знак јавне захвалности, али музејска витрина том имену даје лице, предмете, биографију и контекст. Она показује ко је био човек чије име Чачани свакодневно срећу на табли једне градске улице.

Са др Јарославом Кужељем нова музејска пракса почиње на правом месту — са личношћу која је Чачак задужила, са предметима који се први пут показују јавности и са јасном намером да стална поставка остане жива, отворена и ближа публици.

Милош Тимотијевић