KO IMA PRAVO NA SOPSTVENI DOŽIVLJAJ PROŠLOSTI? Priča o jednom procenjivaču

Zamislite jednu veliku političku zajednicu, bogatu, uticajnu i poželjnu.

Zamislite i manju državu koja već dugo želi da joj pristupi. Godinama, čak decenijama, ispunjava uslove, pregovara, menja zakone, prima pohvale i kritike, dok joj se napredak redovno meri i ocenjuje.

Za taj posao, odgovoran i zahtevan, velika zajednica bira iskusnog političara iz susedne zemlje. Njegovi izveštaji nisu presudni, ali jesu važni, a ponekad mogu imati i ozbiljne političke posledice.

Ništa neobično. Velike političke zajednice moraju da imaju takve ljude, posebno ako je reč o čoveku koji poznaje region, govori jezik, razume prilike, dugo je u politici i dobro se snalazi u velikim institucijama. Teško bi se moglo tvrditi da nije kvalifikovan za posao koji obavlja.

Samo, postoji jedna mala senka.

Između njegove zemlje i države koju treba da procenjuje nalazi se nešto što se ne može sasvim skloniti sa stola i što ne pripada birokratskoj proceduri.

Prošlost.

Ne samo ona sasvim nedavna nego i mnogo starija, koja još živi u ljudima, političkim zajednicama, porodičnim sećanjima i državnim ritualima.

Isti događaj za jednu stranu može biti pobeda, za drugu stradanje. Jedni ga obeležavaju zastavama, govorima i državnim ceremonijama, drugi ga pamte sasvim drugačije. O tome se još raspravlja, preko toga se dele društva, na tome se i dalje dobijaju ili gube politički poeni.

A čovek koji treba da procenjuje jednu od tih država nije samo neko ko dolazi iz sredine koja tu prošlost pamti drugačije. On je aktivni političar svoje zemlje i javno učestvuje u načinu na koji se ta prošlost tamo pamti i obeležava.

Na to ima puno pravo.

Bilo bi čak prilično neobično zahtevati od nekoga da, čim dobije međunarodnu funkciju, ostavi sopstvenu biografiju u garderobi zajedno sa kaputom.

Ali onda se nameće jedno nezgodno pitanje.

Ako od njega ne možemo i ne treba da tražimo da zaboravi ko je, zašto očekujemo od onih koje procenjuje da to učine?

Nacionalnost ovde treba ostaviti po strani. Ona sama po sebi ništa ne dokazuje i nikoga ne diskvalifikuje. Problem nije poreklo čoveka, nego politički položaj u koji je postavljen.

Institucija koja nekome daje pravo da drugoga ocenjuje ne bira samo stručnjaka. Ona bira i lice sopstvenog autoriteta.

Zato nije dovoljno da procenjivač sebe smatra nepristrasnim. Nije dovoljno čak ni da on zaista bude nepristrasan. Ozbiljna nadnacionalna institucija ne bi trebalo bez potrebe da stvara razloge zbog kojih će njegova nepristrasnost biti dovedena u sumnju.

To bi, makar na prvi pogled, trebalo da bude razumno.

Pri tome nema nikakve potrebe idealizovati malu državu. Naprotiv. Ona se decenijama doživljava kao sistemski problematična: zbog političkog sistema, slabosti pravosuđa, stanja medijskih i drugih sloboda, raširene korupcije, ali i zbog nacionalnih ciljeva koji su se u različitim istorijskim razdobljima sudarali sa interesima moćnijih država, velikih sila i različitih imperijalnih poredaka. Neke od tih kritika bile su i ostale potpuno opravdane. Druge je teško odvojiti od interesa onih koji su ih izricali. Ali jedna predstava pokazala se veoma postojanom: takvu državu treba strogo ocenjivati, pažljivo nadzirati, stalno uslovljavati i, kada se proceni da je potrebno, kažnjavati. Nagrade su mnogo ređe i kratkog daha. Izvestilac tu logiku nije stvorio, ali vrlo lako postaje njeno prepoznatljivo lice.

Dakle, nije reč o sukobu „nedužne male države“ i zlonamernog spoljnog kritičara.

Stroga procena može biti potpuno opravdana. Ako postoje ozbiljni problemi demokratije, pravosuđa, medija ili korupcije, treba ih jasno imenovati. Ali opravdanost kritike ne daje odgovor na drugo pitanje: ko je izabran da tu kritiku politički personifikuje?

To nisu iste stvari.

Nije, uostalom, presudno ni da li je izvestilac zaista pristrasan. Možda nije. Možda je svaki njegov zaključak metodološki besprekoran. Možda bi čovek iz neke sasvim druge zemlje napisao gotovo isti izveštaj.

Ali svojim izborom institucija je omogućila da se rasprava sa sadržaja izveštaja stalno vraća na ličnost onoga ko ga piše, njegovu političku biografiju, javne izjave i postupke u zemlji iz koje dolazi. Posebno kada nije reč o jednom nesmotrenom postupku, nego o nečemu što se godinama ponavlja i pripada njegovom javnom političkom identitetu.

To je nepotreban teret.

Ako jedna velika politička zajednica raspolaže stotinama poslanika iz velikog broja zemalja, zašto za naročito osetljiv posao izabrati baš političara čija biografija gotovo garantuje otvaranje još jednog spora koji sa demokratijom, medijima, korupcijom ili zakonodavstvom nema neposredne veze?

Zašto sopstvenom izvestiocu unapred slabiti autoritet?

Zašto prihvatiti rizik koji se mogao izbeći?

Na ovakvu primedbu obično se odgovara da mala država nema pravo da bira ko će je procenjivati.

Naravno da nema.

Ali to je odgovor na pitanje koje niko ozbiljan nije ni postavio.

Suština nije u pravu male zemlje da bira svog ocenjivača. Suština je u odgovornosti institucije da ne izabere čoveka čiji će politički položaj bez potrebe potkopavati poverenje u posao koji obavlja.

Oštar izvestilac i izvestilac čija je simbolička neutralnost unapred opterećena nisu ista stvar. Mogao je biti izabran neko podjednako kritičan, možda i mnogo stroži, ali ko ne bi istovremeno bio aktivni učesnik jedne od kultura sećanja koje se međusobno sukobljavaju.

Nije, dakle, postojala politička nužnost.

Postojao je izbor.

Zato je i zanimljivo što je napravljen baš takav.

Moguće je, naravno, da institucija problem jednostavno nije prepoznala. Veliki sistemi često donose odluke kroz procedure, raspodele funkcija, stranačke dogovore i unutrašnju kombinatoriku. Ono što spolja izgleda kao pažljivo osmišljena strategija iznutra ponekad može biti sasvim banalna kadrovska odluka.

Ako je tako, reč je o političkoj kratkovidosti.

Ali postoji i druga mogućnost.

Možda je problem bio sasvim jasan, samo nije procenjen kao dovoljno važan.

To je ozbiljnije.

Otpor male države u ovakvoj situaciji nije bilo teško predvideti. Nije potrebna naročita politička pronicljivost da bi se razumelo kako će deo javnosti reagovati kada joj poruke o demokratiji, odgovornosti i političkim vrednostima saopštava čovek koji istovremeno učestvuje u obeležavanju događaja koje ta javnost pamti sasvim drugačije.

Ako je reakcija bila predvidiva, a izbor je ipak napravljen, onda je očigledno procenjeno da se takva reakcija može podneti.

Nije morala da se svesno želi. Nema razloga ni da se tvrdi da je izazivanje otpora bilo cilj.

Dovoljno je što je otpor bio prihvatljiva cena.

I tada ova priča prestaje da bude priča o jednom političaru.

Postaje priča o odnosu moći.

Sve dok dve strane razgovaraju kao budući članovi iste zajednice, važno je poverenje, uzajamno uvažavanje i makar uverenje da pravila ne zavise samo od toga ko je veći i snažniji. Ali kada jedna strana određuje kriterijume, bira procenjivača, tumači šta je prihvatljivo ponašanje, a nezadovoljstvo druge unapred uračunava kao podnošljiv trošak, reč „zajednica“ više ne opisuje sasvim precizno ono što se događa.

Tu se pojavljuje nešto što u političkoj istoriji ima mnogo starije ime.

Imperija.

Ili, možda preciznije, imperijalna logika.

Ne zato što neko izdaje naredbe sa prestola, niti zato što mala država više nema nikakvu slobodu. Savremeni odnosi dominacije uglavnom i ne izgledaju tako. Dovoljna je dugotrajna asimetrija u kojoj jedna strana postavlja kriterijume, procenjuje napredak i određuje granice prihvatljivog, dok druga neprestano dokazuje da je dovoljno dobra da bude primljena.

U takvom odnosu otpor nije nužno problem.

Ponekad je samo trošak koji je jača strana već uračunala.

Tu postaje važno i ko se buni.

Kada to čini vlast male države koja je i sama izložena ozbiljnim kritikama, takva reakcija ne mora mnogo da znači. Vlasti često pokušavaju da diskredituju spoljne kritičare kada su njihove ocene neprijatne.

Ali kada sličnu nelagodu pokazuju i ljudi koji tu vlast žestoko kritikuju, pripadaju sasvim drugom političkom krugu i podržavaju približavanje velikoj političkoj zajednici, onda više nije dovoljno sve objasniti propagandom vlasti.

Tada treba dopustiti mogućnost da je napravljen loš izbor.

Ne katastrofalan, ne nezakonit, niti izbor koji automatski poništava sve što izvestilac kaže.

Samo politički loš.

A takve greške ponekad govore više od velikih deklaracija. Pokazuju šta jedna institucija smatra važnim, a preko čega je spremna da pređe.

Ovde, izgleda, deo političkog poverenja druge strane može biti žrtvovan sve dok se smatra da je procedura formalno ispravna.

To može biti znak velikog samopouzdanja.

Može, međutim, biti i znak promene.

Proces koji je trebalo da izgleda kao približavanje dve strane vremenom može početi da liči na nadzor jedne nad drugom.

U prvoj logici dve strane, makar formalno, pokušavaju da jednog dana pripadaju istoj političkoj zajednici. Zato nije svejedno šta se zahteva, kako se zahtev saopštava, ko ga saopštava i koliko poverenja posle svega ostaje.

U drugoj je odnos prostiji: jedna strana postavlja kriterijume i ocenjuje, druga dokazuje da ih ispunjava.

Za takav odnos poverenje više nije neophodno.

Dovoljna je asimetrija moći.

I tu se ponovo vraćamo onome od čega je priča počela — prošlosti.

Naravno, pravo na sopstveno sećanje nije dozvola za poricanje činjenica, sudski utvrđenih zločina ili odgovornosti. Nije svaka interpretacija prošlosti jednako utemeljena, niti se svaka može zaštititi pozivanjem na nacionalno pamćenje.

Ali između prihvatanja činjenica i zahteva da jedna zajednica prihvati političko tumačenje prošlosti druge strane postoji veoma širok prostor.

Upravo u tom prostoru nastaje problem.

Čovek koji je dobio međunarodnu funkciju sasvim opravdano poneo je svoju biografiju sa sobom. Niko od njega nije zahtevao da je ostavi u garderobi zajedno sa kaputom. Prihvaćeno je da ima svoja sećanja, političko iskustvo i sopstveno razumevanje prošlosti.

Tako i treba da bude.

S druge strane, kao da važe nešto drugačija pravila.

Od male zemlje očekuje se da svoju prošlost stalno preispituje. Delom sasvim opravdano. Ali granica između kritičkog suočavanja sa činjenicama i političkog prilagođavanja poželjnom tumačenju nije uvek tako jasna kako se predstavlja.

Još je zanimljivije što se taj zahtev ne zaustavlja na vlasti. Prenosi se i na njene protivnike, političku i intelektualnu elitu, javne ličnosti, praktično na svakoga ko želi da bude prihvaćen kao razuman i poželjan sagovornik.

Tako nastaje neobična asimetrija.

Jednom čoveku priznaje se puno pravo da ostane politički ukorenjen u sopstvenu nacionalnu i istorijsku biografiju. Od druge zajednice očekuje se da svoju zrelost dokazuje sve većom distancom prema sopstvenoj prošlosti.

Ako se, uz to, političko tumačenje prošlosti koje zastupa procenjivač u velikoj meri podudara sa dominantnim tumačenjem njegove matične države, pitanje postaje još neprijatnije. Jer tada nije sasvim jasno gde prestaje legitimni zahtev za suočavanjem sa činjenicama, a gde počinje hijerarhija sećanja u kojoj je jedno tumačenje unapred politički prihvatljivije od drugog.

Na kraju, pitanje više nije da li malu državu treba kritikovati. Treba, kada za to postoje razlozi. Nije ni da li postoje činjenice i odgovornosti koje se ne mogu relativizovati. Postoje. Nije čak presudno ni da li je jedan izvestilac dobar ili loš čovek.

Ostaje nešto jednostavnije.

Ako jedan političar ima puno pravo da svoju istoriju ponese sa sobom, dok se od čitave jedne zajednice očekuje da političku zrelost dokazuje sve većom distancom prema sopstvenoj — ko onda, zapravo, ima pravo na sopstveni doživljaj prošlosti?

I ko ga, ipak, mora ostaviti u garderobi pre nego što uđe?

Miloš Timotijević

https://milos-timotijevic.github.io/