ЗАПИСИ СА ЗАПАДНЕ МОРАВЕ

  Имати виноград, виноград на Фрушкој Гори. Колибу са малим тремом, чворка, Чворка који чаврља у твом сну. Шефтелију која силази на Дунав, да се окупа, Ал шефтелију коју си ти засадила У данима нашег господства.     Имати коња, белог, с крилима од шећера. Коња достојог да носи Доситеја. И давати му зоб из руке живе зобнице Баш као ти мени вино У данима наших илузија.     Имати пчеле, сараднице сунчевог генија. Спасавати их од олује, леда из облака. Свето саће изнети пред пријатеље, Као песме безбожничке младости Из славног доба наших метафизичких страхова.     Имати змију. Да чува вериге, колевку и праг. Хранити је магнетима, пепелом са огњишта. Осветљени њеним зеницама, Покисли до голе коже, У незаборавној дрхтавици наше присности.   Имати пса, љутицу, мешанца гордог. Да завија на Северњачи у ноћи богојављенских Мразева. Звер небеска да се скамени Од урлика нашег пса. У непоновљивим данима наших губљења.  

Космати људи којима су обрве састављене и густе нису сами. Са њима ништа наблизу. Ни у посао ни у разоноду. Са њима само на: здраво, како си! И што даље. Бранко В. Радичевић, Сујеверице и друге речи, књига трећа, Београд, 1995.

Злојеб је пакосник, свак му смета, радо иде у штету, проваљује у туђе, своје неда и у томе претерује, неподношљив је као сусед, тврд, опасан и као парничари. Бранко В. Радичевић, Сујеверице и друге речи, књига трећа , Београд, 1995.

            Компликатор. Непријатељ једноставних решења. Не признаје логичне завршнице. Мрси. Увија. Измиче. Прикрива истину. Не воли збиљу. Претерује. Измишља. Не признаје заблуде. Умрвљује. Квари. Искривљује. Заобилази. Дође до краја, али неће да заврши. Наставља. Враћа се на почетак. Замрсује. Петља. Пртља. Шеврда. И паламуди. Мрсимудина је сав од узвичица, зачуђица, питалица, натукница, кудилица, зађевица, замерица, притајица, скривалица...Нема те збиље, суда и пресуде које могу да примире једног мрсимуда. Блиски рођаци су му паламуд и лелемуд. Бранко В. Радичевић, Сујеверице и друге речи, књига четврта, Београд, 1999, стр. 202.  

Врзинаре су жене које се лако успале. Узбуде се и лежу за најближу врзину. Немају времена да биркају боља, скровитија места. Нити размишљају о удобности.             Уз то, изгледа, не узнемиравају се кад их неко гледа. Гледај ако ти се гледа. Имаћеш шта и да видиш. Врзинаре похитају да се нађу иза најближе врзине. После – не журе. Отежу. Измичу. Примичу. Ујарују. Хладаре. Има да се тера. И да се тера. Ама, има да се прећера!   Бранко В. Радичевић, ВРЗИНАРА, Сујеверице и друге речи, књига четврта , Београд, 1999, стр. 277.