ЗАПИСИ СА ЗАПАДНЕ МОРАВЕ

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ ГАВРИЛОВИЋ (1930-2020), родом из села ВИДОВЕ код Чачка   Данас је сахрањен патријарх Иринеј, четрдесет пети поглавар Српске православне цркве са том титулом. Претходних дана објављено је пуно осврта, коментара и сећања на живот покојног патријарха, као што и доликује када се упокоји поглавар СПЦ. Патријархови земљаци и рођаци памтиће га на један другачији начин, највише као човека који је својим положајем у цркви посредно утицао на одржање религиозног духа у ери екстремне секуларизације. Комунисти у социјалистичкој Југославији никада нису имали тако ригидан однос према религији као у другим социјалистичким земљама Источне Европе, али нису ни трпели било који облик појачане активности цркве. То је један од разлога прикривања побожности код многих друштвених слојева. Православље је у последње две деценије СФРЈ била религија сељака, неквалификоване и полуквалификоване радне снаге. Сви који су желели напредовање у друштву одрицали су се вере, како би себи обезбе

  Уметник Живорад Д. Максимовић, познатији као „ Жико Макс ” („Жилијен” за блиске познанике), био је српски вајар пореклом из Горњег Милановца, који је највећи део свог живота провео у Чачку. Рођен је 6. априла 1933. године у Доњем Подлогу код Кочана у Македонији, јер се у близини тог места затекла његова мајка док је била на путовању. Жико је често говорио како је рођен у возу, што је условило неминовност да током свог живота непрекидно путује. Заправо, породица Максимовић пореклом је из Љутовнице код Горњег Милановца. Ово село налази се северно од вароши, и лежи на благим и великим косама између којих су потоци са широким долинама. Некада је кроз Љутовницу пролазила железничка пруга која је повезивала Београд, Горњи Милановац и Чачак. Максимовићи потичу од старог рода Вулиновића, који се у другој половини XVIII века доселио из Никшићке Жупе, која је некада припадала Херцеговини, а данас је у Црној Гори. Све фамилије из овог рода славе Светог Луку (Лучиндан). Жиков отац Добривој

  Кречњачке литице Каблара имају броје пећине. До данас је регистровано преко тридесет пећина и окапина, од којих су многе погодне за биваковање. Називи пећина не упућују на трагове монашких испосница, али чувају традицију везану за збегове и њихово страдање, као што је случај са пећином Турчиновац. Када је Вук Караџић 1820. године посетио клисуру забележио је и легенду о пећини Турчиновац, која је била стециште збегова испод које је била сазидана читава кула коју су Турци наводно топом срушили. Највероватније да је у питању била озидана испосница. Пећина је према овој легенди добила име јер је нека жена убила Турчина који је хтео да нападне збег: „Више намастира има пећина Турчиновац за коју се приповједа да је у њој био збјег [...] У пећину се ту не може ући никако, него је одздо било подзидато, и начињено да се може пети; приповједа се, да је уз пећину била читава кула начињена, па Турци довукли топове, те је испреко Мораве с једне косе оборили, а бјежан остала у пећини, па једни по

  Каталог „НАША СУГРАЂАНКА КРАЉИЦА ДРАГА: ИЗМЕЂУ СЛАВЕ И АНАТЕМЕ” у издању Музеја рудничко-таковског краја, штампан је поводом истоимене изложбе отворене 12. новембра 2020, која би по плану требало да буде отворена у Горњем Милановцу до 9. фебруара 2021. године.   Каталог се састоји од четири целине и рецензије. Први део је кратка биографија краљице, рад др Ане Столић под насловом „ КРАЉИЦА ДРАГА ОБРЕНОВИЋ ”. Други део је текст историчара и управника Музеја Александр а Марушић а „ КРАЉИЦА СРБИЈЕ У СВОМ ЗАВИЧАЈУ: ПОСЕТА ПОСЛЕДЊИХ ОБРЕНОВИЋА РУДНИЧКОМ ОКРУГУ СЕПТЕМБРА МЕСЕЦА 1901. Г ОДИНЕ ”, а трећи „ СТВАРАЛАЧКЕ ЕВОКАЦИЈЕ СЕЋАЊА НА КРАЉИЦУ ДРАГУ ОБРЕНОВИЋ ” потписује Дејан Вукелић , и бави се начинима презентације живота краљице у разним облицима уметничког стваралаштва, највише театром и филмом. Потом следи п опис каталошких јединица и на крају рецензија др Никол е Крстовић а. Каталог је примереног обима и дизајна, богато илустрован портретима и фотографијама краљице Драге, сни

  Крк је мала реч. И зато што је мала веома је употребљива. Крк иде уз кок. Кад се те две речи споје добије се: крке-коке, крк и кок. Понекад реч „крк” изгуби прво слово и претвори се у „рк”. Рк, сам по себи је немоћан, али ако му се додају два гласа, глас „н” и глас „е”, „рк” се претвори у чудо, јер може да „ркне”. Слично се дешава и са речју „кок”. Па сад: неко воли да ркне, неко да кокне. Неко мисли да је ркање снажније од кокања. У сваком случају рке-коке је велика ствар. Јер кад већ неко ркне, ваља и да кокне. Па то двоје кад се сложе! Догађају се чудеса! Чак се тако деца праве! Бранко В. Радичевић, СУЈЕВЕРИЦЕ И ДРУГЕ РЕЧИ, СКЗ, Београд, 1990, стр. 126-127.

  Профукњача јесте и није жена. Она је нешто више и нешто мање од жене. Више је од жене, јер је рано постала жена. Рано је постала жена и само је радила послове које раде такве жене. Са сваким и на сваком месту. Мање је од жене јер је профукњача. И то се лепо види на њој. На њеној глави. У њеном ходу. И особито у говору. Као да се претвара у мушко.   Профукњача прво изгуби добар глас, а после – изглед.   Бранко В. Радичевић, СУЈЕВЕРИЦЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ, СКЗ, Београд, 1992, стр. 99.

  Прва, јутарња ракија лековита је. Она спасава. Пије се нашта срца. Лечи и сасвим успешно замењује јутарњу гимнастику. Боље је попити ракију нашта срца него у тренеркама трчати по парковима на свежем, јутарњем зраку.   Али, да би се комбиновало уживање и лековитост, узме се ћопак. Ћопак је коцка шећера. Ћопак се умочи у воду, наћопка се. Посиса се коцка шећера и прогута.   Шећер је мамац за болести. Мамац за бациле, вирусе, глисте, пантљичаре, стомачне пијавице и цревне паразите.   Вешто се искористи тренутак кад стомачна напаст навали на шећер. Тада се муњевито, дрмне чашица љуте ракије. Одмах се топлота разлије по целом организму.   То окрепљује организам. Враћа човеку снагу и самопоуздање. У исто време, убија накот који изазива болести и ствара рђаво расположење.   Друга ракија, то је већ нешто друго. Она појачава дејство прве. И колико помаже, толико одмаже. Трећа ракија, распаљује. Човек се прекрсти и каже: помоз’, Боже! Али, ту Бог не помаже. Счетвртом човек

  Изнад магистралног пута који води кроз Овчарско-кабларску клисуру, у самој близини Овчар Бање, једна спомен-плоча по свом положају и садржају поруке деценијама привлачи пажњу свих путника и посетиоца овог подручја. На плочи утиснутој у стену записано је:   „ ВЕКОВИМА / ЖУБОРОМ ЋЕ МОРАВИЦА /  ПЕВАТИ СЛАВУ / СРПСКОГ ОРУЖЈА / 1912-1919 / БОРИВОЈЕ”   Израду плоче наручио је Боривоје Поповић, пензионисани пуковник из Београда (живео је код Каленић пијаце), иначе родом из Ивањице. Плочу је 1927. године урадио каменорезац Франческо Барбеља из Чачка. Пуковник Поповић је најпре намеравао да подигне спомен-чесму у част изгинулих ратника у ослободилачким ратовима, али се бојао да ће је „човечја рука” временом уништити. Желео је да споменик који подиже остане трајно обележје, па се за облик и место постављања консултовао са Барбељом. Заједно су одабрали високу стену у Овчарско-кабларској клисури изнад магистрале у близини Овчар Бање, до које су мајстори потом дошли скелом. Плочу су излили црним

  Тема историје јерменског народа, једне од најстаријих националних  заједница у свету, увек је занимљива и интригантна. Политичка стварност у којој живимо и рат који се води на Кавказу ову тему поново чини веома актуалном. Народни музеј у Чачку је 2017. године објавио монографију наше уважене колегинице мр Маријане Матовић из Градске библиотеке „Владислав Петковић-Дис” у Чачку под називом „Јермени у Чачку : 1885-1950”. Иако наслов указује да је у питању повест о једној локалној заједници и мањинској групи о којој није било пуно података, књига Маријане Матовић по својој структури хронолошки, тематски и просторно надилази радове сличне садржине. Монографија најпре приказује историју јерменског народа, његове културе и државности, потом везе Јермена и Срба у прошлости, и на крају судбину Јермена у Чачку, тако да по много чему надилази локалне оквире.   Публикација „ Јермени у Чачку: 1885-1950 ” заправо  представља завршетак вишегодишњег истраживања историје јерменске заједнице у Чачку к