ЗАПИСИ СА ЗАПАДНЕ МОРАВЕ

  СТРАДАЊЕ И СПАСАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ЧАЧКУ И ОКОЛИНИ 1941-1944.     Холокауст или Шоа представља догађај без преседана у модерној историји и директна је последица расистичке нацистиче идеологије која је довела до праксе истребљења Јевреја током Другог светског рата. Ма колико Холокауст био упоредив с појмом геноцид и многобројним масакрима различитих етничких заједница, постоји неколико особености који га издавајају као посебан злочиначки подухват: 1) доминација апстрактне идеолошке мотивације за убиство целе јеврејске заједнице која надилази прагматичне разлоге таквог чина; 2) планирана је и успостављена глобална раширеност, у географском смислу, овог опсесивног злочиначког подухвата, јер су нацисти своју идеологију уништења Јевреја намеравали да спроведу у дело на целој земаљској кугли; 3) подухват је био тоталан, јер не само да је требало уништити сваку људску јединку означену као „Јеврејин”, већ је требало и затрти све трагове постојања „јеврејске расе”. Псеудорелигиозна мотивација нац

  МАНАСТИР ВУЈАН – ГРОБНА ЦРКВА ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА   Није познато када је тачно подигнут манастир Вујан, нити се то може утврдити за друге сакралне објекте на истоименој планини и ње н ој најближој околини , осим што је јасно да имају средњовековно порекло . Недалеко од данашњег манастира Вујан налазе се остаци манастира Обровин, који је запустео 1597. године. Манастирско братство се највероватније преселило у удаљенију испосницу. На том месту Никола Милићевић Луњевица (1767-1842) је уз помоћ војводе Милана Обреновића и свештеника Радослава Милошевића из села Прислонице, 1805. године обновио манастир посвећен св. архангелу Михаилу. Тако је Вујан постао први манастир који је обновљен у устаничкој Србији.   Манастир био је „посебан” због праксе сахрањивања неколико истакнутих личности. Када је Никола Луњевица обновио манастир, он новом архитектонском конструкцијом у припрати обухваћен и гроб „непознатог светитеља”, („светињи”),   која је била добро позната локалном наслеђу. Потом

  Бранислав Брана Петровић, ЖИВИМ, ДАКЛЕ ЖИВИМ (1967)   Ако једног дана и спознамо смисао вртоглавог покретања земље око сунца, и сунца око другог, још сјајнијег и мудријег сунца, ако једног дана и спознамо намере звезда у њиховом вековном светлуцању – хоћемо ли икада спознати смисао људског битисања овде, доле, на земљи, у ко зна којој и ко зна како забаченој покрајини бескраја?   Ту је, дакле, човек, са својом блиставом уображеношћу да су кључеви света у његовим рукама, и ништа га не може разуверити – ни болести ни земљотреси, ни поплаве, ни мртви пријатељи, ни гробља прастара испод његовог дома – ништа под капом небеском!   И ништа у овој васељени није равно тој човековој дивној, болној, трагичној и стваралачкој самоуверености и уображености, том његовом немирењу са силама немерљивим и непријатељски расположеним.   Тај велики другар, тај „нежни брат”, тај двоноги комедијант и шарлатан, генијални кловн, ненадмашни љубавник, тај превејани лупеж, тај окорели зликовац, т