ЗАПИСИ СА ЗАПАДНЕ МОРАВЕ

  Археолошки локалитет „Римске терме” налази се у центру Чачка, између Хотела „Београд” и „Лучне зграде”. После археолошких радова 1970. године објекат је конзервиран у периоду од 1970. до 1972. године у организацији Завода за заштиту споменика културе из Краљева. Од 2019. године то је уређени простор који прима организоване посете, и један од симбола града. Сквер испред улаза у овај простор добио је назив „Римски трг”. Терме се оквирно хронолошки могу сместити на крај III века, када је највероватније била прва фаза градње, и сасвим поуздано у IV век, када је регистрована друга фаза градње. Приликом археолошких истраживања грађевине утврђено је осим античког (римског) још неколико слојева, трагова живота и сахрањивања из различитих периода. Током средњег века на овом месту било је насеље, као и гробље (од краја XII века). Насеобински слојеви могу се пратити и каснијим периодима средњег века, као и у османско доба, све до савремене епохе. Милош Тимотијевић

  Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформа

Чачак је као насеље највероватније формиран у доба Римског царства. Многобројни остаци у центру града, почев од терми, па до многих темеља стамбених и привредних зграда, сведоче да се на овом терену рано развио урбани живот. На највишој тачки у старом језгру града данас се налази црква. Писане хронике говоре да је она задужбина кнеза Страцимира, брата Стефана Немање, који је у XII веку подигао манастир посвећен Богородици у месту Градац. Плочу са таквим натписом видео је Јоаким Вујић 1826. године, али је она касније изгубљена. Поједине археолошке сонде говоре да је на месту данашње цркве можда била рановизантијска базилика. Ипак, сви поуздани досадашњи археолошки налази који су пронађени у вези цркве потичу из XIV века. Неки други артефакти говоре да је на простору центра града постојао живот током читавог средњег века. Тамо где је живот неизбежна су и гробља. Из једног таквог налаза потиче и ова репрезентативна сребрна наушница, која припада епохи XIII века. Данас можемо само да претп

  На највећој окуци Западне Мораве, поред манастира Успења у Овчарско-кабларској клисури, налазе се остаци средњовековног утврђења којe је у народном предању познато под именом „Кулина”. Досадашња археoлошка истраживања потврдила су велику старост овог локалитета, на коме живот људи са прекидима траје још од праисторијских времена (неолит), преко антике (Келти), до средњег века. На овом месту је пронађен најстарији археолошки материјал (X и XI век) који потврђује присуство Срба на простору чачанског краја. Можда је у питању било настањивање рановизантијског утврђења, као у случају фортификације издан Благовештења. Садашњи остаци донжон куле поред манастира Успења припадају времену позног средњег века (XIV-XV столеће). Постоје претпоставке да она потиче из времена архиепископа Данила II (1324-1338), који је наводно подигао утврђење изнад манастира Јовања, као и кулу изнад Благовештења где је данас црква посвећена Св. Илији, како би заштитио манастире у клисури. Аналогије са неким другим

  Британски официр који позира обувен у опанке је инжењеријски мајор Арчи Џек (Archibald Frederick Maclean Jack) (1913–1997), рођен у Буенос Ајресу у Аргентини, умро у Великој Британији. Имао је важну улогу у минирању моста код Вишеграда у јесен 1943, када је британска мисија заједно са ЈВуО учествовала у нападу на Немце и усташе. Арчи Џек је у марту и априлу 1944. био главни инжењер приликом изградње импровизованог аеродрома на Галовића пољу у Прањанима, које је послужило за касније чувену операцију „Халијард” (евакуација америчких и британских авијатичара у организацији ЈВуО). Иначе Арчи Џек био је спортиста, и учесник Олимпијаде у Берлину 1936. године. Такмичио се у модерном пентатлону (трчање, пливање, мачевање, јахање, стрељаштво). Милош Тимотијевић

Недалеко од Овчар Бање, узводно уз Западну Мораву на десној обали реке, налази се пећина Кађеница. Није лако доћи до ове пећине. Преко Западне Мораве прелази се преко старог железничког моста, а даске преко којих се гази углавном су труле. Данас је то највећа препрека да бис е дошло до овог места. Улаз у пећину није високо у стени која се уздиже недалеко од корита Мораве, али га зато није лако видети, упркос стази и степеништу које данас води до улаза Кађенице означеног високим металним крстом. Некада је отвор пећине био сасвим мали и још мање уочљив него данас. После уског улаза, пећина се одмах шири у велику дворану у којој је крипта и озидана олтарска апсида. Цела дворана шкрто је осветљена преко отвора пробијених у стени поред улаза, што унутрашњост чини тајанственим простором у коме осим два саркофага са костима нема других детаља, нити природних или архитектонских украса. Ова пећина има трагичну историју. Одлучујућа битка у Другом српском устанку водила се на ширем простору Чачк

Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).

Žak Lakarijer (Jacques Lacarrière, 1925-2005), francuski pisac, pesnik, filozof, esejista, kritičar, novinar i prevodilac, decenijama je putovao i zapisivao svoje impresije o Grčkoj, koju je strasno voleo. Ne nekakvu knjišku, mitsku Heladu, mada i tome govori, već stvarnu Grčku iz sredine XX veka, njene prelepe, ali i surove predele, kao i ni malo savršene ljude. Od prašnjavih putnika u razdrndanim autobosima, ili sa ubljuvanih brodskih paluba, do stanovnika učmalih palanki i beskrajno siromašnih sela. Nije propustio ni osvrt na pravoslavno monaštvo (Meteori i posebno Atos), sa svim svojim negativnostima, ali i uz iskreno poštovanje prema smirenju i mudrosti istinskih podvižnika koje zapadnjačko oko u najvećem broju slučajeva previđa. Lakarijer je sa puno emocija pisao o grčkim ljudima, koji su bili puni života i snažno vezani za svoju zemlju sa bogatom tradicijom, kao i predele u kojima žive. Višemilenijumsko kulturno nasleđe pronalazio je ne u hladnim ruševinama, već u jeziku savreme

  Злато је због свог изгледа и својстава рано постало симбол посебног поштовања, при чему се подједнако целино као духовни објекат и као део материјално г  богатств а . Вечито трагање за златом које се обнавља у свакој генерацији људи н ије  само део незајажљиве човекове  похлепе, већ и начин да се реше многе, можда чак и суштинске, унутрашње људске потребе у тежњи за досезањем „тајне злата”, од његовог открића до остварења унутрашњег просветљења и хармоније . Људи у далекој прошлости нису придавали злату модеран материјални значај, најмање монетарну улогу у размени добара. Злато је представљало оно што је непропадљиво, соларно и сјајно. Све што је блиставо и лепо називано је краљевским и повезивано са некадашњим „златним добом” које је нестало. Практична улога злата исцрпљивала се у ритуалима, украшавању, уживању у луксузу. Прављени су бројни раскошни култни предмети, достојни сваког поштовања. Привлачност злата и вредности које оно доноси најчешће изгледају неодољиво и чаробно. Али,

  Симболика додељиваља одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару. За време краљице Драге Обреновић (1900-1903), њен рођендан (11. септембар по јулијанском календару) био је званични државни празник. Тога дана додељивана су и одликовања као један од начина популарисања неомиљене краљице. Та пракса била је и део свечаности 11. септембра 1901. године, која  је по броју додељених одликовања   после посете краљевског пара Шумадији и западној Србији превазишла све друге државне празнике, укључујући и претходни као и наредни последњи рођендан краљице Драге. Укупно је  229 лица добил о ордење, нарочито оспобе из западне Србије, при чему су најбројнји људи из подручја око Горњег Милановца и Чачка, ужег завичаја породица Обреновић и Луњевица.   Додељено је укупно 10 ордена Таковског крста III реда, 29 ордена I

  ОСВЕЋЕЊЕ ПЕЋИНЕ КАЂЕНИЦЕ 13. ОКТОБРА 1940. ГОДИНЕ Пећина Кађеница има изглед мистичне подземне цркве, у којој у дубокој тишини почивају кости људи настрадалих тешком и мучном смрћу 1815. године. Када су радови на уређењу били готови, епископ Николај је 13. октобра 1940. године осветио пећину. Опелу су присуствовали министар Михаило Константиновић (отац данaс много познатијег Радомира Константиновића), председник Народне одбране Илија Трифуновић и многе друге важне званице. Повезаност цркве, државе и патриотских организација на пољу националног и хришћанског рада у време када је у Европи већ започео Други светски рат можда је најбоље могла да се види управо на примеру освећења пећине Кађенице. Велика свечаност најпре је започела литургијом у манастиру Благовештење, потом литијом до пећине Кађенице која је могла прими неколико стотина људи, док су остали стајали на ливади испод стене. По извршеном освећењу и опелу Епископ Николај изговорио је своју беседу о значају пећина у повести хри

  Саша Савовић (Горњи Милановац 1964), фотограф Музеја рудничко-таковског краја, у последње четири деценије оставио је бројна фотографска сведочанства о културно-историјском наслеђу свога завичаја. Годинама је радио у„Дечјим новинама”(1986-2000), једној од најзначајнијих српских и југословенских издавачких кућа, потом у Музеју свога града. Његов рад није уско фотографски музеолошки, већ и новинарско-репортерски, и представља наставак добре традиције бележења усмених сведочанстава о прошлости појединих предеоних целина Србије, утемељених на традицији антропогеографске школе с почетка XX века. Савовић је од 2001. члан Удружења новинара Србије, један је од оснивача Бијенала уметности минијатуре и Удружења ликовних и примењених уметника у Горњем Милановцу. Објавио је низ књига и добио више престижних награда. Савовићеву књигу СРЦЕ У КАМЕНУ : КРАЈПУТАШИ И УСАМЉЕНИ НАДГРОБНИЦИ РУДНИЧКО-ТАКОВСКОГ КРАЈА, објавили су 2009. године Службени гласник и Музеј рудничко-таковског краја. Западна Србија

  Pavle Rak, filozof, prevodilac i putnik, rođen je 1950. godine u Zemunu. Živi između Kranja, Beograda, Pariza i Sankt Petersburga. Studirao je filozofiju u Beogradu i još za vreme studija počeo da prevodi tekstove sa slovenačkog jezika. U Parizu se obreo 1980. godine, gde je pohađao predavanja na ruskom bogoslovskom institutu Svetog Sergija. Tu se družio sa ruskim piscima i slikarima i postao jedan od osnivača i urednika časopisa BESEDA, posvećenog dijalogu filozofije, vere i umetnosti, koji je na ruskom jeziku izlazio od 1984. do 1992. godine. Okrenutost hrišćanstvu, posebno pravoslavlju, pokazivao je preko svojih radova, da bi skoro dve godine, od 1990. do 1991. proveo na Svetoj Gori. Od toga skoro godinu dana u srpskom manastiru Hilandar. Knjiga PRIBLIŽAVANJA ATOSU (1990) imala je desetak izdanja na četiri jezika. Pavle Rak je dopunjeno izdanje knjige PRIBLIŽAVANJA ATOSU napisao na osnovu zabeleženih utisaka sa boravka na Atosu, koji ima mnogo lica. I pored težnje za čuvanjem trad

Tomas Merton (1915-1968) bio je monah i istaknuti pisac religioznih tekstova u drugoj polovini XX veka. Pisao je poeziju, eseje, komentarisao mnoge tekstove. Iako je bio hrišćanin, proučavao je religije istoka: sufizam, budizam, hinduizam, taoizam, đainizam. Najveći deo svog života proveo je u u trapističkoj opatiji Naša Gospa od Getsemanije u Kentakiju (SAD). Inače trapisti su katolički monaški red nastao 1663. reformisanjem cistercita, koji su nastali reformom benediktinskog reda. Naziv su dobili po opatiji La Trappe u Normandiji. Suštinski trapisti slede put pravila Svetog Benedikta (480-543), utemeljitelja zapadnog hrišćanskog monaštva. Mertonova zbirka izreka monaha iz IV veka po nazivom „Mudrost pustinje”, vraća nas u doba najranijih hrišćanskih pustinožitelja u Egiptu. U pitanju je iskonska čovekova potreba za samosaznanjem, kao i odgovornostima hrišćana koji su se osećali pozvanim da tragaju za Bogom, u samoći, daleko od društva. Bekstvo ovih ljudi u pustinju nije bilo ni potpu