ЗАПИСИ СА ЗАПАДНЕ МОРАВЕ

  ТАЈНА ГРОБА ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА Деспот Ђурађ Бранковић (око 1375-1456) свакако је један од најславнијих српских средњовековних владара. Недавно је „Службени гласник” из Београда, у библиотеци „Саборник” коју уређује Борисав Челиковић, штампао четврто издање монографије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” професора Момчила Спремића. Када се први пут појавила ова књига 1994. године изазвала је велику пажњу у јавности, која траје и данас. По свему узорно истраживање преточено је у занимљив и поуздан текст , попут романа, који је у четвртом издању обогаћен новим ликовним прилозима. Монографија професора Спремића  говори не само о деспоту Ђурђу, већ и драматичном   нестанку српске средњовековне државе , у контексту историје Балкана, Европе и Средоземља тога доба . Турско  освајање, губитак државе и пад у ропство били су највећа прекретница у дотадашњој српској историји. Народ који је имао своје царство и веома развијену аристократску културу, морао је у наредним вековима да трпи с

  Н ИКОЉСКИ БОР   Манастир Никоље сачувао је најстарији аутентичан храм у Овчарско-кабларској клисури. Први писани помен потиче из османског пописа 1476. године, што јасно говори да је манастир средњовековног порекла. Изнад манастира уздижу се литице Каблара, а преко Западне Мораве масив планине Овчар. Никоље је и данас по мало скровито, а у давно доба, када путеви нису пролазили кроз клисуру, манастир је био истински изолован. Поред малене цркве и неколико конака у манастирској порти уздиже се велики бор. Усмена традиција говори да је дрво посадио кнез Милош у спомен свог рано преминулог детета. Некада су за овај бор везивали „маните” (опседнуте) људе које су доводили на исцељење у мананстир, када на други начин нису могли да их смире. Песник Бранко В. Радичевић сачувао је ту причу уз свој коментар: „Шта се догађало кад манита човека вежу за бор, који се устремљује у небеса изнад реке Мораве, могло би се наслутити по клетви која се и дан-данас понегде чује: ДАБОГДА РИКО КО МАНИТ

  Соколи - тело у служби нације  Соколско друштво у Чачку основано је 1910. године, као део организованог напора државе да припреми мушку омладину за велике националне задатке који су планирани – ослобођење и уједињење српског и осталих јужнословенских народа. При томе су војни кругови били директно укључени у оснивање соколских друштава по целој Србији, те ни Чачак није био изузетак. То је било време великог национално-револуционарног заноса, па су и спортске организације настајале као, пре свега, патриотске установе за васпитавање омладине. Соколи су каналисали младалачку енергију средњошколаца у патриотске сврхе, кроз подизање физичке кондиције и предвојничку обуку. Када је Соколско друштво у Чачку основано, у њему готово да није било жена, а одрасли чланови уопште се нису бавили гимнастиком, као основним спортом у соколству. Заправо, локална заједница није имала потребе за оснивањем спортског друштва које би неговало физичко васпитање. Национални занос из доба Анексионе кризе, ка