ЗАПИСИ СА ЗАПАДНЕ МОРАВЕ

Током највећег дела XIX века у Србији је употребљаван искључиво ковани новац. Све до 1868, када држава почиње да емитује сопствене металне (бакарне) паре, владало је право валутно шаренило. Употребљавано је чак 43 монета: 10 врста златног, 28 сребрног и пет бакарног новца. Србија 1875. почиње да кује сребрни, а 1879. и златни новац. План да се 1876. у оптицај пусти папирне банкноте није остварен, да би тек оснивањем Народне банке 1884. тај подухват успео, али после формирања значајних резерви злата. Народ није имао поверење у папирне паре, па су у банкама такве новчанице одмах мењали за злато, што је исцрпљивало државне резерве. Касније је почео да се емитује и новац који је имао сребрну подлогу. Био је то почетак стварања модерне државе, уобличавања платног система и све снажнијег увођења папирног новца који није могао да стекне поверење без могућности да се мења за племените метале. Србија је са златном подлогом покривала укупну масу папирног новца у висини од око 45%, да би 1914. по

Десет динара у злару краља Милана Обреновића  За поједине локације у западној Србији и данас се верује да крију богатство Обреновића, као у случају бунара поред куће Милоша Обреновића у Горњој Црнући (поред домаћинства Добривоја Маринковића), у коме се наводно налази ћуп са кнежевим златом. Према усменим сведочењима до њега није лако доћи, јер брзо нестаје када га у дубоком бунару угледају људске очи. Јоаким Вујић је 1826. забележио веома озбиљну намеру кнеза Василија Поповића из Чачка да истражи пећину Турчиновац у Овчарско-кабларској клисури и пронађе благо које ту наводно било сакривено. Злато нису тражили само „благородни” људи, већ и обичан свет. Тако је породица Марјановић из Шарана код Такова, која се половином XIX века иселила преко реке Саве, поново долазила у родни крај покушавајући да пронађе своје закопано наследство на локалитету Становиште, испод неке липе на месту званом Шкипина. Потомци хајдучке породице Деспић из Петнице код Ваљева долазили су 1897. из околине Винковац

Османско освајање Србије условило је депопулацију становништва, а потом и пад привредних активности почев од земљорадње, преко заната, па све до рударства. Србија, ипак, није остала потпуно пуста и спаљена земља. Економски опоравак подстакнут је напретком држава Западне Европе које су са Балкана увозиле стоку и друге аграрне производе.  Међутим, Османско царство никада није била држава која је гарантовала заштиту приватног власништва, посебно хришћанима и осталом немуслиманском становништву. Зато су трговци бежали са својим капиталом на Запад, који је био сигурнији за пословање. Истовремено новац, а то су били дугати, морао је негде да се чува, скрива, али и користи. Злато се ценило, њиме су плаћана велика роба, имања, као и издаје. Народна традиција сачувала је сећање на српског властелина Радмила из Груже који је за „чизму пуну злата” издао намеру једног владике да сачува цркву од Турака. Економски напредак унутрашњости Балкана, укључујући и подручја данашње централне Србије, прекину

Новац деспота Ђурђа Бранковића Сјај, реткост и постојаност увек су били његова основна материјална својства, условивши да овај метал у народном веровању постане симбол здравља, снаге и чистоће. Православно-хришћанска традиција му приписује позитивне конотације, везујући га за чисту светлост и духовно благо, уз истовремену осуду идолопоклонства злату као материји. Трагање за скривеним златом није било непознато ни у средњовековно доба. Први за сада познати домаћи писани запис о „пронађеном благу” потиче из Доментијановог дела „Живот Светог Саве и живот Светог Симеона” (1243) у коме једна верна жена сопштава Светом Сави сан у коме јој је Богородица рекла где ће наћи закопано злато: „Тамо у Светој Гори у области твога манастира, у оном и оном месту су два скровишта суха злата; узми и сатвори у њему, што ти је на потребу.” Пронађено злато употребљено је за даривање светогорских манастира и „убогих” људи. Чудесно проналажење злата и његова употреба у духовне сврхе представљају чест мотив у

Приче о закопаном злату имају древну прошлост и раширене су по целом свету. Оне најчешће добијају облике мита, приповести које се преносе, надограђују и мењају током хиљада година. Мит није само обична легенда, већ и поступак који омогућава да свако друштво будућим нараштајима пренесе своја искуства.  Легенде о „тајни изгубљеног или сакривеног злата” представљају приповести о човековом (по правилу) трагичном трагању за материјалним богатством као симболом изгубљене среће. Иако су овакви подухвати најчешће неуспешни, као и сама могућност испуњења непресушних људских жеља, уверење да „благо” сигурно постоји никада не изостаје. Оно се налази „негде”, само га треба пронаћи.  Када је у питању српски етнички простор забележене су многе приповести у вези са тражењем злата, што се може назвати и својеврсном „митологијом злата”, посебном цртом менталитета, нарочито у Источној Србији. Злато се не посматра само као материјални, већ и духовни објекат, чије проналажење треба да омогући решавање нај

  Идеја слободе покренула је српски народ почетком 19. века на устанак против моћног Османског царства. Слободе на личном, националном, верском и социјалном плану, која је израсла из никад угашене жеље за обновом српске државности уништене у турској инвазији југоисточне Европе још током 15. века. Низ ратова и револуција обележили су европску историју с краја 18. и на почетку 19. века, у епохи у којој је и српски народ проживео истински херојско доба. Непуних дванаест ратних година, од 1804. до 1815, које је историографија накнадно изделила на Први српски устанак 1804-1813, Хаџи-Проданову буну 1814. и Други српски устанак 1815, за савременике је био јединствен низ догађаја. После огромних оружаних борби, јуначких погибија и епских страдања, уследила је упорна дводеценијска дипломатска борба која је резултирала султановим Хатишерифима из 1830. и 1833. године којима је Србија постала аутономна кнежевина. Уследило је и поновно задобијање црквене самосталности 1832. године одвајањем о